Ovo je vrijeme kad zaista nemamo luksuz da ignorišemo politička zbivanja jer nas je takav odnos doveo do egzodusa i gotovo nestanka. Realno, i sam bih imao šta da radim i izvan politike.
Piše: Bojan Milićević
Na primjer, mogao bih da se bavim poslom za koji sam školovan, da budem ono što sam po struci – profesor ruskog i srpskog jezika. Nažalost, ne mogu. Jer je politika zarobila svaki konkurs, jer je svaki direktor „njihov“ i bira isključivo „njihove“. A „njima“, uzgred, nije nešto stalo ni do ruskog ni do srpskog jezika.
Mogao bih da započnem neki privatni posao. Ne mogu jer je Zavod za zapošljavanje „njihov“ i zna se koliko glasova košta podsticaj za samozapošljavanje. I ne bi bio problem da je samo mene zapalo tako, ali ovo je priča svih nas koji hoćemo da budemo slobodni ljudi.
„Njihovi“ su svuda. Dočekaju te na ulazu u bolnicu, u poštu, u banku. Politika se bavi nama i zato ne smijemo da je gledamo sa gađenjem. Politiku su nam ogadile one neznalice i polupismeni poltroni koji su zaposjeli visoke funkcije.
Neću da idem odavde. Ovo nije samo „njihova“ zemlja. „Malo je i moja.“
Neću da prijatelje gledam „preko Vibera“. Neću da mi djeca uče njemački čim se rode. Neću ni da podmićujem doktora kad vodim dijete u bolnicu.
Neću da ga u školi uče polupismeni partijski poltroni.
Neću da se škole vikendom iznajmljuju za partijske skupove.
Neću da im u školama dijele pozive za nastupe starleta.
Neću da me, kad odraste, pita zašto sam ćutke posmatrao kako propadamo.
Ako svi mi koji ovo nećemo i koji nismo „njihovi“ dignemo glas, vrlo lako ćemo stvari dovesti u red. Nismo ni svjesni koliko nas se plaše.
Ovo dno jeste pomično, ali još se možemo spasiti, jer u ovoj situaciji neutralan zaista jeste isto što i nemoralan.
Ostavi komentar