Поред оних који мисле да су сви на продају (јер су се они продали) и да је свако у политици ради користи, постоје и они који се питају „зашто си ту? што ти то треба? одакле ти желудац за политику?“ и сл.
Пише: Бојан Милићевић
Овакви дани су ми по стоти пут дали одговор. Дан испуњен поносом што сам припадник дивног српског народа и што упркос свим недаћама, тровањем и притисцима нисмо изгубили љубав према Слободи и што нас није напустио Дух.
То можемо да видимо само у оваквим ситуацијама, када станемо на улицу и погледамо се и попричамо очи у очи са онима који су свуда око нас.
Сиромашним,
обесправљеним,
превареним,
болесним (само физички, али никако духом),
образованим (и формално и „николајевски“)
и свим оним борцима за правду, Истину, људима пуним љубави за цјелокупно друштво и све људе.
Без иједне ријечи преувеличавања и патетике све ово могу да кажем, а да не погријешим.
Јер како друкчије објаснити баку, у касним осамдесетим, која буквално једва хода, а дође из Борика и каже „дошла сам само до града да потпишем за нашег Вукана“.
Како објаснити деку који малтене кроз сузе каже: „дјецо моја, ако их не скинемо сада, можемо сви да се купимо и идемо одавде“ па застане над својим ријечима и као да каже „а куда ћу ја у овим годинама?“
Шта рећи за све оне пензионере који су смогли снаге да дођу по великој врућини и да се, дрхтећом руком пуном наде, потпишу, како кажу, „за боље сутра своје дјеце и унучади“.
Шта рећи за мајку, која дође са дјететом и потпише се, уз поруку да јој то исто дијете двије године не може добити прави третман на УКЦ-у као ни многобројна дјеца, жене и старци.
Било је и оних који су нам рекли да су им дјеца већ „вани“ и да се надају да ће им се вратити када побиједимо ово Зло у октобру.
Било је и оних чија су дјеца ту с њима, али која немају посао, иако су факултетски образована, јер много је оних „гладних“ које никако не стижемо „нахранити“.
Било је и радника из Владе Републике Српске и осталих државних установа, који нам враћају вјеру да нису сви у установама „њихови“ и да се у канцеларијама буди Дух Слободе, који ће тихо, али храбро дати своју ријеч 2. октобра.
Било је и оних ватреног духа и бритке Кочићеве бањалучке ријечи, који су гарант да нас никада неће све поробити!
Иако неки шире апатију и дефетизам, а неко отрован режимским медијима добаци и неки обездуховљени циничан коментар, побједа у октобру је неупитна због свих горе набројаних.
Покрет „За правду и ред–Небојше Вукановића“ ужива огромно, слободно и искрено повјерење српског народа.
„Снага је наша планинска ријека
Њу неће нигда уставити нико…“
П.С. Дођите и сутра на Трг Крајине. Прикупљамо потписе, сабирамо се, разговарамо и међусобно бодримо од 17.00.
Ostavi komentar