Gleda mene svet s čuđenjem, a i mene taj nepoznati svet zadivi. Koga god pogledam, ukrašen ordenima i lentama. Retko ko od siromašnijih nosi jedan orden ili dva, inače je svaki toliko načičkan da mu se ni odelo ne vidi. Poneki ih toliko imaju da ne mogu ni da nose sve o sebi, već vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta i kakvih ne odlikovanja.
Jedva sam mogao koračati kroz tu masu slavnih ludi što me okružuju i guše se ko će se progurati bliže meni. Čak se neki i zavadiše oko toga, a čuli se i prekori onima što su dugo uz mene.
— Pa nagledali ste se, valjda, već jednom; pustite sad malo i nas da vidimo.
Ko god priđe meni, odmah žurno stupa u razgovor da ga ne bi ko potiskao.
Već mi dosadiše ista te ista pitanja sa čuđenjem:
— Odakle si?… Zar nemaš nijedan orden?…
— Nemam.
— Koliko ti je godina?
— Šeset.
— Pa još nijedan orden?!
— Nijedan.
Povikaše glasovi kroz masu, kao ono na vašaru kad se čudovišta prikazuju.
— Čujte ljudi: čovek od šeset godina bez i jednog jedinog ordena!
Gušanje, graja, vreva, tiskanje sve jače i jače, a iz sviju ulica se svet zgrće i navaljuje da prodre kroz masu da me vidi. Najzad dođe i do boja, te se umeša i policija da uvede red.
I ja sam njih, pre nego što se počeše tući, nadovat, ovog-onog raspitivao o zaslugama zbog kojih su odlikovani.
Jedan mi reče da ga je njegov ministar odlikovao za retke zasluge i požrtvovanja prema otadžbini, jer je rukovao mnogim državnim novcem punu godinu dana, a u kasi je, pri pregledu, nađeno samo dve hiljade dinara manje nego što treba da bude. „Pravo je“, govorilo se, „jer je mogao sve upropastiti, ali mu plemenitost i rodoljublje nije dalo da to učini.“
Jedan je odlikovan što je mesec dana bio čuvar nekih državnih magacina i magacin nije izgoreo.
Jedan je opet odlikovan što je prvi primetio i konstatovao da se reč knjiga vrlo interesantno svršuje na a, a počinje sa k.
Jedna kuvarica je odlikovana što je za pet godina službe u bogatoj kući ukrala samo nekoliko srebrnih i zlatnih stvari.
Jedan je opet odlikovan što se posle učinjenog velikog deficita nije ubio, po glupom dotadašnjem šablonu, već je drsko uzviknuo pred sudom:
— Ja sam nazore i ideje svoje u delo priveo, takvi su moji pogledi na svet, a vi mi sudite. Evo me! (Tu se lupio u grudi, koraknuo jedan korak napred). Taj je, mislim, dobio orden za građansku kuraž. (I pravo je!)
Jedan čiča dobio je orden što je ostario i što nije umro.
Jedan je odlikovan što se obogatio za nepuno pola godine liferujući državi loše žito i još vazda drugih stvari.
Jedan bogati naslednik odlikovan je što nije upropastio očevinu i što je priložio na dobrotvorne celji pet dinara.
Ko bi sve i popamtio! Od svakog sam samo za po jedno njegovo odlikovanje zapamtio, a već sve izređati bilo bi nemogućno.
Piše: Radoje Domanović, Priredio: Leutar
Slika Radovana je izabrana poslije mjesec ipo gladovanja
Be the first to comment