„Zdrava“ ambicija razvija ličnost, gradi duh, ne pristaje da se mirimo sa onim što imamo, već tjera da težimo onome što želimo, a pogubna je kada postane opsesija i zavisnost.
Po osnovnoj definiciji ambicija je težnja za isticanjem, uspjehom, priznanjem… i kao takva ima pozitivnu konotaciju, podsticajna je i konstruktivna.
Podstiče da napredujemo, usavršavamo se, stičemo nova znanja i vještine. Ona razvija ličnost, utiče na stanje duha, neprestano nas gradi i mijenja u bolje ljude. Ona nas tjera da se ne mirimo sa onim što imamo, već da stremimo ka onom što želimo.
Međutim, psiholozi tvrde da je ambicija dobra samo kada je realna i nije uperena protiv nekog drugog, jer u tom slučaju postaje destruktivna sila koja je u stanju da nam potpuno uništi život i učini nas sitničavim, nesrećnim, podrugljivim, vječito nezadovoljnim ljudima.
Ali, kako izbjeći rizik da „skliznemo“ na pogrešnu stranu?
Mnoge moćne ljude etiketiramo kao ambiciozne, jer su dokazali da se čvrstom voljom i željom, uz mnogo truda i borbe, može doći do ispunjenja planova i ciljeva. Takva ambicija je vrlo „zdrava“ i vodi poslovnom uspjehu i srećnom životu. Svi se rađamo više-manje ambiciozni, što uglavnom zavisi od karakteristika ličnosti, ali da tu vještinu podstiču roditelji i pravilnim usmjeravanjem je usavršavaju.
„Zdrava“ ambicioznost veoma je složeno ponašanje na koje utiče mnogo faktora – ličnost, okruženje, mentalitet, vaspitanje, želje, način na koji formiramo životne ciljeve, hrabrost da se borimo, prethodna iskustva, uzori…
Urođena ambicioznost je samo početak, da se tokom života nadograđuje, prvo uz pomoć roditelja, a kasnije i samostalno, kroz borbu i suočavanje sa problemima, bez odustajanja, bez odstupanja i bez straha.
Međutim, ambicija jako lako može postati „nezdrava“ i destruktivna. To se događa kada je bezobzirna i udružena sa sujetom, mizantropijom i egoizmom. Pogubna je i onda kada postane opsesija i zavisnost, kada nam nije stalo šta moramo žrtvovati, samo je važno da se do cilja dođe. Takva ambicioznost stvara nesrećne, neispunjene ličnosti, ljude koji nemaju sposobnost empatije, koji ne znaju da daju i prime ljubav, jer misle da su oni koji je nude manje vrijedni. Iskustva su pokazala da „nezdrava“ ambicija donosi uspeh na poslovnom planu, ali da zato uništava privatni život.
Njihov razvoj, napredak i psihička stanja praćeni su tokom čitavog života. Što je ambicioznost bila izraženija to su ljudi upisivali prestižnije škole, radili na boljim pozicijama i zarađivali više novca. Međutim, takav tempo života reflektovao se loše na njihov društveni život i zdravlje. Ambicija ih je uništavala, mnogo više uzimala nego što je davala. U nekim slučajevima bila je toliko jaka da ih je sprečavala da žive, vole i opuste se.
Ali, kako odrediti granicu? Gde treba stati i da li je uopšte moguće biti realan i shvatiti da smo prešli granicu „zdrave“ ambicije?
Tajna je u saznanju šta je to što nas usrećuje. Ili, jednostavnije rečeno, u tome da sebe poznajemo dovoljno dobro kako bismo znali šta je ono što nas raduje, koje stvari su nam važne, odnosno šta su nam prioriteti i šta nikada ne bismo žrtvovali. One koje znaju da, npr. tuđi uspjeh nije njihov neuspjeh. Naprotiv, on treba da bude motivacija za lični uspjeh, a ne takmičenje sa drugim. Osobe koje to znaju na dobrom su putu da ostvare svoje ambicije. Oni znaju ko su, gde su, dovoljno su samosvjesni da poznaju svoje širine, ali i limite. Jedino tada ambicija je pokretač, snaga koja život čini ljepšim, a osobu zadovoljnijom. Takva ambicija razvija kreativnost, inteligenciju, talente. Jedino tako možemo biti zadovoljni i srećni, konačno i zdravijiu svakom pogledu.
Priredio: Leutar:Net
Be the first to comment