I – Rehabilitacija države

Mi se ozbiljno moramo zapitati odakle smo došli, gde smo sada i kuda idemo? Svi bez izuzetka. Od deteta do starca. To je presudno za našu prošlost (istoriju), sadašnjost (našu državu) i budućnost (našu sudbinu). Ako to ne činimo onda ništa i ne zaslužujemo.

O čemu je reč? Ovde bih se hteo osvrnuti na nas same, stanovnike naše Republike (bez razlikovanja u nacionalnoj ili verskoj pripadnosti). Kakav smo mi zapravo narod? I šta zapravo želimo ako išta želimo?

Krenimo ispočetka. Naš čovek je zapao u stanje rasutosti i letargije. Skloni smo da zatvorimo oči pred svakim ozbiljnim problemom jer nemamo hrabrosti kao naši preci. Imamo ozbiljan problem gde je država zapala u stanje truljenja, ne zbog stranog faktora koliko zbog sopstvene unutrašnje truleži. Kada jedan narod krene stvarati državu on se treba odnositi kao kada domaćin gradi kuću. Ako ne udari dobre i čvrste temelje kuća će se u dogledno vreme sama od sebe urušiti ili pri naletu nekog jačeg vetra ili zemljotresa kao prirodnih pojava. Kočić je pre oko sto godina izrekao sudbonosne reči koji u suštini daju najbolju definiciju istinske države i naroda: ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao vuk.

Ove reči smo olako prihvatili i sa njima se dičili i tako ih olako i zaboravili. Pogazili, onako kako je svojstveno samo nama. I ne samo da smo pogazili Kočićeve reči već i od mnogih naših mudrih predaka. Prema državi se ne odnosi kao lopov, kockar, halapljivac, idiot. Ako potkradaš svoj dom njemu sledi propast. Ako drugim ukućanima prećutkuješ isto (ne)delo sledi propast. Ukućani se iseljavaju kao da beže od kakve kuge. A zar i ne beže od neke vrste kuge? Zar upravo ovakvo stanje u državi i nije ravno kugi?

Od slavne istorije i predaka do neslavne državnosti i idiotizam. To je naš put kojim smo krenuli ili bolje rečeno na koji smo skrenuli usled ličnih niskih pobuda. Moral smo pogazili, religiju iskvarili, proroke proterali, kulturu rastočili na Grand i Farmu, književnost zatrli, i svako dostojanstvo čoveka pogazili. Postali smo loši domaćini. Postali smo loši ukućani. Kuću smo sazidali bez zdravih temelja pa je čitava građevina nezdrava. Ljudi žive u nezdravim okolnostima, bolesnog morala i reč nije Reč – živa, već je samo reč – prazna, neodrživa, besmislena. Takvi smo i mi – prazni. To nadopunjujemo nezdravim preparatima kako bismo se održali u životu.

Ako žmirimo na nedela ratnih profitera kojima je rat predstavljao samo zanat i sa njima činimo kompromis onda šta naš čovek može očekivati? Kakvo blagostanje iščekuje? Zar to nije licemerno? Zlo drvo ne rađa dobra ploda. Niti ga je ikad rodilo. Korov ne rađa žito, ono se čupa i u vatru baca. Zar to nije usud koji i nama sledi ako se ne promenimo?

Nema kompromisa sa takvim ljudima kojima Republika predstavlja spekulaciju, a rat zanat! Nema kompromisa sa lošim domaćinom ako volimo svoj dom, niti sa lošim ukućanima ako nam je kao starešinama doma stalo da se dom održi.

Nije nam potrebna revolucija da bismo podigli duh ovog naroda iznad animalnog, ili da bismo promenili sistem i kompletno stanje društva. Potrebna je revolucija duha u nama samima i samo tako će naši potomci na drugačijim temeljima graditi nešto dostojno postojanja.

Domaćin ne laže svoje ukućane, jer to donosi privid blagostanja ali ne i istinsko blagostanje. Nas neće uništiti neprijatelji kada već sami od sebe propadamo. A i zašto bi se neko trudio srušiti nešto što će se samo od sebe urušiti? Svaki dom ima svog neprijatelja, i to je prirodno stanje stvari, ali ne postoji zamišljeni neprijatelj osim u situaciji kao kod našeg naroda usled patognomičnog stanja iz kog proističe šizofreno-mazohistički poriv.

Pojedinci kao svetle tačke postoje, ali njih pojede mrak kasabe. Ne može jedan čovek promeniti sistem, niti podići duhovnu revoluciju. Na to moramo većina pristati dobrovoljno. Ako to ne želimo, onda je uzalud bilo kakav trud pojedinaca. I šta nam sledi? Kakva budućnost?

Sledi propast, to je neupitno. Narod se rastočio, rasuo, zapao u besmisao života i postojanja. Bolest je metastazirala. Sledi lečenje bolesnog organizma. Upitno je da li će preživeti. Pokop i parastos su veoma očigledni. Sve nam to sledi ako nešto ne preduzmemo. Ako ne počnemo menjati životne navike. Ako ne počnemo na vreme odstranjivati tumore. Inače, uzaludno je sve. Uzalud je potencirati kulturu, pismenost, religijsko ispravljanje, pravdu ili bilo šta drugo, ako duh društva ne želi i ne žudi za životom.

Možda ovakvo stanje i odgovara našem čoveku? Možda još nije vreme za duhovnu revoluciji? To se da primetiti iz svakodnevnih primera na ulicama Banjaluke, Bijeljine, Prijedora, Trebinja, Nevesinja, Doboja, itd. Nismo u stanju ni ulice srediti kako treba, šetališta napraviti sa ukusom, građevine bez arhitekture (stil tipičan Balkanu koji sam nazvao nadogradnja), kulturna dobra propadaju (primer Kastel u koji gledam dok ovo pišem), obale nesređene i zapuštene, deponije po planinama (Romanija, Manjača i dr.), deponije smeća na svakom ćošku i postavljene gde se stigne, reke pune smeća, i prosto rečeno sve se radi bez volje i nekog duha da se nešto postojano izgradi.

Ovo mi ne možete poreći jer govorim Istinu. Na vama je šta vi želite.

I naš duhovni život je onakav kakvi smo mi iznutra. Verske staršeni su zauzete takmičarskim gradnjama verskih građevina (koje opet niču bez ikakvog arhitektonskog i umetničkog ukusa), kreiranju budžeta i ličnom bogaćenju. Duhovni život naroda su zapostavili. A i kako ne bi kad su i svoj sopstveni duhovni život zapostavili. Prezauzeti su politikom i novcem. Umesto Boga izabrali su Mamona. Kao teolog mogu to reći i ne smem prećutati.

Učitelji, doktori, akademici, i svi oni koji čine bitan sloj zdravog društva su postali kancerogeni i kao takvi metastaziraju ovim društvom. O političarima ne bih puno trošio reči jer mislim da je svima jasno ko samo malo otvori oči.

Možda će mnogi ove moje reči tumačiti kao želju za rušenjem ove Republike, ali ko bi se drznuo to reći ispao bi glup, jer je jasno da moje reči imaju tendenciju da naša Republika bude zdrava.

Za kraj postaviću pitanje, da li smo vukovi ili paraziti? Na nama je da se odlučimo kuda ćemo dalje.

24. februar 2019.
Na reci Vrbas
Gorjan Kljajić

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.