Dragan Nikolić: Mlad i zdrav kao ruža

Dragan Nikolić imao je sve sastojke koji su ga i učinili ikonom popularne kulture. Odlični glumci, muzičari, pisci… imaju svoje ugravirane postamente u pozorištima, filmskim akademijama, kućama slavnih, enciklopedijama… A pop ikone ostaju na drugi način zacementirane u besmrtnosti. Tako i Muhamed Ali ima postere širom Njujorka, i to uslikan u mitskoj borbi u Medison skver gardenu. Tvigi ima razglednicu u svim suvenirnicama Londona, sličnu foto-dokazu prelaska Bitlsa preko pešačke zebre ispred studija Abbey Road.

Sada je već jasno da će i sedenje Dragana Nikolića u fotelji na Terazijama imati istu ulogu u istoriji, sadašnjosti i budućnosti Beograda kao i onaj prelazak Bitlsa preko londonske ulice. Tu je ta simbolika. „Kralj grada“ čiji se značaj odavno prelio, prerastajući uobičajeni lokalitet njegove profesije — pozorište i film. Jer Dragan Nikolić je bio fantastičan glumac. Ali Dragan Nikolić nikad nije bio samo fantastičan glumac.

Iz sata u sat, u danu u kome je otišao Gaga Nikolić, potvrđivalo se ono što je oduvek bilo jasno, a to je da je u njemu spojeno mnogo toga i da je „podložan“ zaprisvajanje.

„Gaga je bio čist rokenrol“, bila je prva rečenica rok kritičara Petra Janjatovića kad smo ga zamolili za rekapitulaciju Gagine uloge u stvaranju „Maksimetra“, prve TV top-liste i rokenrol emisije u Srbiji. U istom danu, programski urednik TV Arene Zoran Panjković proveravao je da li se video transparent sa utakmice posvećen Flojdu, „Šmeker svetskog glasa za kim plače cela masa, nikad otpisan i večno nacionalna klasa“. I da li se u istom TV prenosu važne evropske utakmice čula muzika iz „Otpisanih“, koja je pratila izlazak košarkaša Zvezde i Paoa iz tunela, i iznad svega da li se čula jednominutna tišina, minut ćutanja u kojem se zaista – ćutalo. Dragan Nikolić jeste generacijska ikona svih generacija, reči su Dragana Jeličića, jednog od najboljih filmskih poznavalaca, koje bi potpisali svi širom bivše SFRJ.

Gaga Nikolić je prvi čovek za koga sam čuo, a da nisu roditelji, sestra, baba, ujak i deda

Zoran Panjković, novinar i zvezdaš

„Gaga Nikolić je prvi čovek za koga sam čuo, a da nisu roditelji, sestra, baba, ujak i deda“, kaže Zoran Panjković. „Nikada kao klinac nisam prešao Brankov most, a da keva nije rekla: ‘Ono su stepenice gde je Prle dobio šamar u Otpisanima.’ Ni u školu nisam krenuo, kada sam dobio knjigu Dragana Markovića (autor serije ‘Otpisani’) u kome su mi u posveti moji napisali: ‘Dragom Zokiju, od mame, sestre, bake, deke, Prleta i Tihog’. On je bio zaista deo mog životnog prostora, iako ću ga upoznati tek tridesetak godina kasnije, kada smo radili dokumentarni serijal o pop kulturi bivše zemlje, ‘Robna kuća'“, opisuje on logičan put do upoznavanja slavnog glumca.

A taj intervju koji je Panjković vodio sa svojim prvim „učiteljem gradske geografije“ bio je jedan od poslednjih velikih razgovora poznatog glumca i odjeknuo je u čitavom regionu. Bio je to višesatni intervju sa njim na karting stazi na Adi Huji, gde se prolazilo kroz sve one likove koje je Gaga tako jednostavno uspevao da oživi brišući sa lakoćom termin „uloga“. Za autora „Robne kuće“, bio je to susret sa „članom porodice“, koga nikada ne bi zatekao u svom domu, a o kome se uvek pričalo kao da „samo što nije došao kući“.

„Pričao je da je glumu upisao kao srednjoškolac i da su ga na prijemnom ispitu pitali da li zna da peva. On se popeo na sto i otpevao Ćelentanovu ‘24.000 baći’. Posle su mu rekli da je to prevagnulo da ga prime na Akademiju. ‘Ako ovaj ludak ima hrabrosti da kaže da zna da peva, od njega će postati glumac’, bio je stav komisije, koji će kasnije usrećiti milione. Režiser filma ‘Kad budem mrtav i beo’ Žika Pavlović je na vašaru u Svilajncu mislio da se Gaga zeza, kada je, kao Džimi Barka, onako otpevao ‘Pred svaki izlazak u grad…’. Toma Zdravković se smejao, a posle plakao, kada mu je Gaga jednom otpevao njegovu pesmu ‘Umoran sam od života’.“

Autor intervjua seća se i kako je Nikolić otkrio kako se šmajser, na kome je urezao nadimak „Prle“ tokom snimanja „Otpisanih“, pojavljuje i u filmu „Turneja“, Gorana Markovića. Kako je Voji Brajoviću stalno govorio: „Samo da preživimo ‘Otpisane’, biće sigurno i drugog dela. Nismo na vreme javili Mikiju Manojloviću, pa je poginuo u10. epizodi.“ A od honorara za „Otpisane“ mogao je da se kupi automobil.

Flojd iz filma „Nacionalna klasa“ postao je mitska ličnost ne samo Beograda. O tome govori podatak i da je Flojd tokom godina postajao ime auto-škola, karting staza, kafića, auto-servisa… U legendama koje su pratile snimanje filma postoji i ona da je Dragan želeo da se odrekne dublera čak i u opasnim scenama. Gaga je bio drugar sa statistima, iako je mnogima „uzimao hleb“ tako što bi snimao opasne scene, posebno u „Otpisanima“, ali i u „Nacionalnoj klasi“.

„Iako sam bio desetak godina stariji od Flojda, ‘Nacionalna klasa’ je bila moja priča i moj životni i filmski san. Dubler mi je bio naš šampion Paja Komnenović i ja sam ga zamolio da me pusti da vozim umesto njega. Međutim, asistent Gorana Markovića je bio Ivo Laurenčić, koji bi me stalno lovio i izbacivao iz kola, kad god bih uspeo da ubedim Paju. Velika finalna trka se snimala na samom početku snimanja i plašili su se da se negde ne polomim, pa posle da me čekaju dok se ne oporavim. A ja sam svojevremeno vozio relije do Užica…“, ispričao je „Flojd“ u intervjuu za „Robnu kuću“.

Panjković iz tog razgovora pamti da se Dragan sećao Pule i tamošnjeg festivala, koji je, kako kaže, u pravom smislu te reči, bio „dolče vita“. Sećao se kako mu je MateParlov, veliki bokser i čovek, bio pravi primer da šampion može da potone i da se svi prave da to ne primećuju. Kako mu je žao što nije znao engleski kada mu je tvorac FEST-a Milutin Čolić dao Roberta de Nira da mu bude domaćin, kada je ovaj svojevremeno bio gost. Kako bi ga, dok bi se vraćao kući pripit i prilično neraspoložen, u život uvek vraćao Felinijev „Amarkord“.

„Ja ni danas ne znam šta podrazumeva taj pojam. Šta je to ‘zvezda’? Kako se to postaje? Verovatno je to u svesti drugih ljudi. Sebi stvarno nikada nisam dozvolio luksuz da mislim ne samo da sam zvezda nego ni da sam najbolji ili na bilo koji način veliki. Verujem da se niko neće uvrediti ako ovo kažem, ali — mislim da je to svojstvo budala — verovati da si neko drugi“

Jedna od bitnih epizoda u Gaginoj karijeri je TV šou „Obraz uz obraz“ koji je imao višemilionsku gledanost i zanatski bio dostojan svetske konkurencije tog žanra. Malo je poznato, a to Nikolić otkriva Panjkoviću, da je njegova partnerka u šouu trebalo da bude Seka Sablić, „klasić“ i kuma, ali kako je ona nešto bila bolesna, ponuđeno je Mileni, za koju su očekivali da kao velika filmska zvezda neće želeti da se pojavi na televiziji.

„Međutim, Milena je sa oduševljenjem pristala jer je uvek umela da proceni šta je dobro, a šta ne. Recimo ja, kada sam dobio scenario za ‘Ko to tamo peva’ i kada mi se nije dopala uloga, jer sam ponovo igrao šlager pevača, Milena mi je rekla: ‘Pa ti nemaš pojma kakav je to film i kakva je to uloga.’ U ‘Obraz uz obraz’ Milena je bila motor, a ja sam bio kalfa“, otkrio je slavni glumac uz priču koliko su se smejali kada je Bata Stojković upao u vodu pipajući onaj most i kako se lepo vidi kad svi beže iz kadra, kad Bata, „kao morž“, izlazi iz vode. Pričao je i koliko je Paja Vujisić bio veliki lik.

Potvrdio je Gaga i legendarnu priču o nepostojećoj „Azotari“, pored koje su „prošli“ kolima davno Milena i on. Panjković je „Azotaru“ iskoristio u prenosu Lige šampiona između Liverpula i Arsenala, pre osam godina, slagavši da je Maskerano rođen u San Lorencu pored „Azotare“. Želeli su da indirektno taj prenos posvete Gagi.

„Radili smo zajedno i Zvezdinu veliku proslavu pre par godina. Bio je veliki zvezdaš. Posle onoga što su Zvezdini navijači napisali pre neki dan na utakmici Evrolige, sve je suvišno. Sećam se kako smo ga gnjavili da dođe na otvaranje izložbe o ‘Otpisanima’ u okviru festivala ‘Paralel’, pre godinu i po dana. Pričao nam je da mu je kačket nestao u pozorištu i da iz tog perioda ima samo plakat.“ Nikada neće zaboraviti šta mu je na kraju razgovora ispričao Gaga tog olujnog prolećnog dana 2008. godine.

„Imao sam sreće da sam sve ono što mi je bilo uskraćeno u životu, odigrao na filmu. Imao sam kućno i građansko vaspitanje, ali sam umeo da osetim i mirise ulice i razne izazove. Da nisam upisao glumu, otišao bih u Pariz i ko zna šta bi sa mnom bilo. U životu sam igrao urbane tipove, desperadose sa dušom, ali antiheroje, osim možda Prleta, koji bi posle rata jedino mogao da bude obezbeđenje nekom političaru. I sad se naježim kada se setim filma Joce Jovanovića ‘Mlad i zdrav kao ruža’, koji prvi govori o sprezi policije i kriminala, kada ja na kraju filma, kao kriminalac kažem: ‘Ja sam vaša budućnost.'“

Postojala su dva puta odlaska u francusku prestonicu. Jedan je podrazumevao da Nikolić neće upisati Akademiju i onda bi se možda priključio prijatelju koji nije uspeo da uđe u FDU, pa jeste kasnije u opskurne ekipe u Parizu ali i u visoki biznis poslednjih godina u Njujorku. To će Nikolić ispričati u davnom intervjuu Duški Jovanić u Plejboju.

Moj omiljeni ‘Dragan Nikolić’ je iz filma ‘Nešto između’ Srđana Karanovića. Marko koji je paradigma Beograda s početka osamdesetih, lažne Lacoste majice, prvi kafići, neobavezno zavođenje gradskih šmizli i manekenki, video-rikorder, lopta za basket, obožavanje popularne kulture, širok dijapazon poznanika, ali ono što je najvažnije — heroj otpadnik koji je spreman da se najiskrenije žrtvuje za zadrtog, tvrdoglavog balkanoida najboljeg prijatelja. Markova smrt je jedna od najbesmislenijih smrti uklete romantike

Aleksandar S. Janković, profesor FDU

„Legendarni Miša Slovenac i ja smo zajedno polagali prijemni na pozorišnoj akademiji. Pošto smo obojica ušli u uži izbor, dogovarali smo se da, ako padnemo, zapalimoza Francusku. Na kraju sam ja prošao, a Miša se priključio ekipi Stevice Markovića. Bio je vrlo interesantan tip, moglo bi se reći za ono vreme pravi intelektualac, koji se razumeo i u slikarstvo. On je jedini preživeli iz te priče. Miša Milošević je ubijen u kući Mikija Runija, a Stevica je u Beograd vraćen u kesi.“

Ipak, Dragan je mnogo godina kasnije stigao u Pariz. I to moćnije nego što se moglo zamisliti.

Postoje ljudi koji psuju krštenice i geografiju. Koji žale što su rođeni tu gde jesu a ne u francuskoj prestonici, Njujorku, Londonu… Postoje i ti drugi, koji dobiju priliku da budu u samom središtu i odluče da ga napuste. To je i jedna od asocijacija na Dragana Nikolića. U vreme kada smo, na FEST-u, posle decenijskog boravka u bunkeru gledali film „Mlad i zdrav kao ruža“, pomislili smo da je ogromna šteta što Dragan nije tada živeo tamo daleko gde su se snimali „Taksista“, „Paklena pomorandža“… Gledajući ga u tom dugogodišnjom cenzurom zakopanom filmu, pomislite da je šteta što Dragan nije neki tamo Aleks iz „Paklene pomorandže“ ili Trevis iz „Taksiste“.

Ali Dragan jeste živeo i tamo daleko, na Zapadu, u Parizu, i glumio u pozorištu „Sara Bernar“. Prilika koju dobije pola promila glumaca van svetskih centara. I iskoristio ju je. A onda se vratio u Beograd, što bi opet uradilo možda manje od promila glumaca van svetskih centara. Milena Dravić je u intervjuu za Nedeljnik ispričala sve o francuskom delu biografije svog muža:

„Pre same uloge u pozorištu, u Parizu je snimio film sa Marijom Šnajder, Erlandom Jozefsonom, Alidom Vali… A onda dolazi ponuda režisera Lučana Pintilijea koji je došao u Beograd da dodeli ulogu Draganu za predstavu ‘Na dnu’ u pariskom pozorištu ‘Sara Bernar’. I Dragan odlazi u Pariz. On je jedini glumac sa ovog prostora koji je pozvan u tako veliku kuću u Parizu i za tako veliku ulogu. A jedina osoba koja zbog svog glumca stiže u Pariz, jer zna da je on tremaroš, jeste Mira Trailović koja se pojavljuje i kojoj se svi klanjaju u Francuskoj jer je tada direktor festivala u Nansiju. Ona dolazi na generalnu probu i daje mu krila da razbije tremu. Svi naši slikari iz Pariza bili su na premijeri. Posle toga, Dragan u Parizu dobija ulogu Isusa Hrista u predstavi ‘Majstor i Margarita’. Fenomenalan uspeh. Zovu ga da glumi u mnogim francuskim filmovima. Istovremeno, Dragan se u Parizu stalno viđa sa Danilom Kišom. Ali jednog dana mi samo kaže: ‘Daj da se vraćamo, dosta je.’ A to ‘dosta je’ nije imalo veze s nekim ispuštenim angažmanom, razočaranjem, sukobom s režiserom ili ekipom…“

Na Krstu sam prvi put video živog glumca. To je bio Bata Živojinović. Odrastao sam pored njega, dobri smo prijatelji, a iako smo politički neistomišljenici, on je jedini SPS-ovac koji mi nije odvratan. On je jedan od duhovitijih „krstaša“

Povratak Dragana Nikolića iz Pariza u Beograd bio je posledica nekakve nostalgije. Milena Dravić u intervjuu Nedeljniku odluku o povratku je opisala ovako:

„Nedostaje mu društvo iz Beograda. Crveni krst. Fali mu Atelje 212. I vratimo se. A Dragan je jedini naš glumac koji je igrao na tako velikoj sceni u Parizu. Mi tada u Jugoslaviji imamo mnogo posla. On igra mnogo ovde, ali odlazi povremeno u Francusku gde snima filmove, jedan i sa Katrin Denev.“

Sam Dragan Nikolić je rekao da povratak iz Pariza nije bilo lako definisati samo rečju „nostalgija“.

„Zaista sam imao šanse da tamo ostanem i da ozbiljno radim. Imao sam dobrog agenta, dobru zaradu, stan… I rečeno mi je: ‘Ostani, možeš mnogo da uradiš ovde.’ Ali… Nije to čak ni nostalgija, nego…vaspitanje. Morao sam da se vratim. Vuklo me je nešto nazad. Uradio sam, probao sam, video sam da mogu, dokazao to i onima tamo i ovima ovde, pa onda bolje da se vratim u saksiju iz koje sam izrastao nego da uvenem negde na nekoj vetrometini. Nije to bila neka svesna odluka, pre je to bio kao neki imperativ — jednostavno je to bilo tako: ‘Vraćam se.’ Moram. Nije mi žao. Uostalom, ja sam se vraćao u Pariz kad god sam želeo. Imam tamo odličnih prijatelja, i Francuza i ljudi iz naših krajeva, i kad god odem, osećam se kao domaćin, nekako zaštićen. Kao kod kuće.“

U biografijama velikih glumaca kreće se redovno od samog početka, od prve odluke da se upiše Akademija, odlaska na časove glume, prijemnog ispita, prve uloge… Mi smo krenuli od sredine karijere Dragana Nikolića, od toga da je njegov talenat i izgled bio dostojan najavnih i odjavnih špica Kjubrika i Kopole. Ali i Pariz i tamošnje pozorište „Sara Bernar“ dokaz su da je mogao da bude pop ikona i napolju. U toj francuskoj epizodi bilo je nečeg istovetnog njegovim počecima karijere… Sa velikim talentom da se odglumi da bi se — glumilo. Ili da se blefira, da se snađe… Tu vrstu talenta prvi put je demonstrirao uoči snimanja i na snimanju prvog važnog filma „Kad budem mrtav i beo“, kada je ubedio Živojina Pavlovića da je upravo on idealan za tipa za mikrofonom. Blef u životu koji je znao da postavi kao standard u filmu.

Ako bismo sa distance od pedeset godina nekome u jednoj rečenici morali da objasnimo ‘crni talas’, verovatno bismo mu rekli: Džimi Barka u filmu ‘Kad budem mrtav i beo’ Živojina Pavlovića. Isto tako, ako bismo u samo jednoj rečenici morali da objasnimo nekome šta je bila antiteza ‘crnom talasu’, pa i čitavom kinematografskom mejnstrimu početkom sedamdesetih, rekli bismo: Stevan u ‘Mlad i zdrav kao ruža’ Joce Jovanovića

Dragan Jeličić, filmski urednik

Dragan Jeličić, filmski urednik TV Pink, prvi put se „susreo“ s Gagom Nikolićem ranih sedamdesetih uz „Maksimetar“ i „Obraz uz obraz“.

„Diskretno, a neposredno, uz buduću životnu saputnicu Milenu, uvodio nas je u svet estrade, sporta, umetnosti Titove Jugoslavije. Slogan koji Gaga i Milena izgovaraju ušouu ‘Obraz uz obraz’: ‘Ah, taj FEST’, bila je prva rečenica u kojoj sam čuo ime manifestacije koja će mi umnogome kasnije odrediti život. Par godina potom, zajedno sa Tihim, tamaniće Švabe mnogo suptilnije nego što su to do tada činili Bata i Smoki. Najzad, nekoliko godina kasnije, kao Flojd, daće nemerljivi doprinos da FDU postane moj ‘Next Stop’ posle kasarne ‘Maršal Tito’ u Zagrebu i karaule Krvavi potok na Kozini“, priseća se Jeličić kako mu je Dragan Nikolić odredio profesiju u koju se upustio posle poslednjeg dana u JNA. Ono što, međutim, tih pubertetskih godina Jeličić nije znao, to je da je Dragan Nikolić, iako atipični filmski glumac u poređenju sa Batom Živojinovićem, na primer, gotovo svakom svojom ulogom postavljao temelje srpske kinematografije.

„Ako bismo sa distance od pedeset godina nekome u jednoj rečenici morali da objasnimo ‘crni talas’, verovatno bismo mu rekli: Džimi Barka u filmu ‘Kad budem mrtav i beo’ Živojina Pavlovića. Isto tako, ako bismo u samo jednoj rečenici morali da objasnimo nekome šta je bila antiteza ‘crnom talasu’, pa i čitavom kinematografskom mejnstrimu početkom sedamdesetih, rekli bismo: Stevan u ‘Mlad i zdrav kao ruža’ Joce Jovanovića. ‘Ja sam vaša budućnost’, izgovoriće Gaga u završnom kadru tog filma iz 1971, što će svima nama koji smo film prvi put videli dvadesetak godina kasnije izgledati u najmanju ruku vizionarski. Najzad, ako bismo unutar čitave Praške škole i uspeli da nađemo makar jednu filmsku ikonu, to bi svakako bio Flojd u ‘Nacionalnoj klasi’ Gorana Markovića“, kaže sagovornik Nedeljnika kome je Gaga odredio ne samo upis na Akademiju već i debitovanje u profesiji.

U tim najpoznatijim opisima ili etiketama koje su pratile Nikolića, najdugovečnije (pa i najprofanije) bile su one kao: šmeker, mangup. On sam definisao je iste te etikete na sledeći način: „Biti mangup podrazumeva pre svega čast i pozitivan odnos prema životu. Ovo što nas okružuje nije mangupstvo, nije ni hrabrost. U pravom značenju možda i postoji negde na periferiji, a pošto sam ja sa periferije…“

„Kada sam desetak godina nakon toga ulazio u profesionalnu kinematografiju, prvi projekat koji je moja nova kuća ‘Beograd film’ realizovala kao producent bio je ‘Poslednji krug u Monci’ vremešnog debitanta Ace Boškovića i scenariste Dušana Prelevića. Direktor filma bio je moj kolega Miloš Paramentić, bivši ‘Kvisko’, a budući uspešni direktor FEST-a; i mada je čitav film nastao kao trenutni hir ekipe iz ‘Cvetića’, rezultat je bio mnogo više od toga. Jedan od retkih urbanih kultnih filmova, istovremeno poslednja posveta zemlji koja je već prestajala da postoji, ali i stidljivi nagoveštaj kako bi Srbija izgledala tokom devedesetih da su ‘šmekeri’ došli na vlast, kako u politici, tako i u podzemlju, odnosno da je pobedio Urke, a ne Stevan.

Prošle su i te devedesete, ratovi, nemaština, godine koje su pojeli skakavci, ja sam menjao zemlje i firme, a Gaga je ostao i radio ono što najbolje ume. Novi milenijum je doneo velike promene, scenu su preuzeli demokratija, tranzicija i transparentnost. Džimi Barka, Stevan, Urke, pa čak i Flojd, bili su relikti prošlosti, a u jednom kratkom razdoblju ‘bolje budućnosti’, tamo negde 2002, Hadži Zamfir je uspeo da uda svoju ćerku Zone, ne samo za Maneta već i za pola Srbije. U tom trenutku vodio sam ‘Tuck’, firmu koja je rekordnih 1.200.000 gledalaca ‘Zone Zamfirove’ ostvarila, između ostalog, izvlačeći ljude na traktorima u osam ujutro u svojevrsne ‘drive-in’zadružne njive. Nekoliko meseci potom premijer je ubijen, ‘bolja budućnost’ je zaustavljena, a Gaga se vratio u ‘lepšu prošlost’ i nastavio da ‘pljačka Treći rajh’.“ Svoj oproštaj od velikog glumca naš sagovornik finišira ovako:

„Gledajući sinoć (petak 11. mart) ponovo filmove ‘Kad budem mrtav i beo’ (1967), ‘Nacionalna klasa’ (1979) i ‘Poslednji krug u Monci’ (1989), shvatio sam istinu koja mi je godinama bila pred očima: postoje kultni glumci poput Hamfrija Bogarta ili Cice Perovića, postoje generacijske ikone poput Džejmsa Dina ili Aleksandra Gavrića, postoje neprikosnovene veličine poput Spensera Trejsija ili Ljube Tadića, ali postoji i Gaga Nikolić, koji je bio sve to pa i nešto više: generacijska ikona svih generacija. Iako je snimio desetak puta manje filmova nego Bata ili Smoki, on je nešto poput Velvet Undergrounda u poređenju sa Stonesima. Svako ko je video neke od tih filmova, poželeo je da se bavi filmom. A o Draganu iz ‘Buba u glavi’, pevaču iz ‘Ko to tamo peva’, Popaju iz ‘Balkan Ekspresa’ i Pavlu Isakoviću iz ‘Seoba’ nekom drugom prilikom.“

U tim presudnim godinama za stvaranje zrele autorske rok muzike, ‘Maksimetar’ je bio izuzetno važan za scenu, ali i nas klince koji smo tek počinjali da volimo domaći rok. Sa Gagom je emisija imala i autentičnog domaćina, nekog ko toj sceni pripada i po godinama i po uličnom stažu

Petar Janjatović, rok kritičar

Bili su potrebni sati i sati da se pročešlja Nikolićeva zaostavština. I bilo je raznih percepcija „najvećeg frajera Krsta“. Mnogi pamte onu pomamu za Nikolićem u vreme brade prošarane sedim. Plebiscitarne ode njegovom šmekerstvu. Pohvale njegovim zrelim godinama. I onaj porodično-dedamrazovski ciklus reklama Grand kafe pratila je sveopšta prihvaćenost. Ipak, fanovi buntovnika iz filma i muzike voleli su najraniji deo biografije Dragana Nikolića. Jedna epizoda iz njegove rane karijere u ovim „inmemoriam“ tekstovima manje se pominje, a od izuzetne je važnosti. Reč je o Draganu Nikoliću voditelju prve top-liste u socijalističkoj Jugoslaviji ili bar Srbiji. Nijedan voditelj kasnijih muzičkih emisija nije izgledao tako moderno, divlje, buntovno kao što je Gaga izgledao u tim njegovim „najavnim“ delatnostima. Gledajući ih ponovo, shvatite važnost emisije. I to ne samo jer je bila pionirski TV proizvod ovdašnje pop kulture. Bilo je to svedočanstvo naše želje da se bude svet, pa tako Dragan, najavljujući pesme, kaže da se „taj i taj hit nalazi na mestu tom i tom na britanskoj top-listi singlova“.

Među mnogim gostima „Maksimetra“ bio je i mladi Mihajlo Kovač, kasnije popularni voditelj TV Dnevnika, funkcioner DSS-a i ambasador u Beču, a tada, u emisiji kod Gage — on je mladi pevač i student političkih nauka koji će u studiju otpevati hit Kenija Rodžersa koji je te nedelje bio na desetom mestu engleske top-liste singlova.

Petar Janjatović, poznati rok kritičar i autor „YU rok enciklopedije“ imao je sreću da bude deo publike u TV studiju dok se snimao kultni „Maksimetar“. On je Dragana, kao i većina Jugoslovena, prvi put gledao u filmu „Kad budem mrtav i beo“ i zapamtio njegove uzaludne pokušaje da peva u tonalitetu. Zatim ga je otkrio u Ateljeu 212. Onima manje zainteresovanim za film i pozorište (ako je tada takvih bilo), Dragan je postao omiljen početkom sedamdesetih kao voditelj muzičke emisije „Maksimetar“.

„U tim presudnim godinama za stvaranje zrele autorske rok muzike, ‘Maksimetar’ je bio izuzetno važan za scenu, ali i nas klince koji smo tek počinjali da volimo domaći rok. Sa Gagom je emisija imala i autentičnog domaćina, nekog ko toj sceni pripada i po godinama i po uličnom stažu. Onako krakat i izrazito vitak, da parafraziramZorana Predina, njegova pidžama imala je samo jednu štraftu, bio je idealan za vođenje dinamične muzičke emisije. ‘Maksimetar’ je bio osmišljen po modelu engleske TV emisije ‘Top of the Pops’ u kojoj su promovisani novi sastavi. Za ono doba, ali i za TV Beograd, bio je to ambiciozan i vrlo moderan potez. Gaga je sa urođenomspontanošću jurio kroz studio, navijao vatrogasnu sirenu, bodrio publiku, pričao sa muzičarima. Tada je imao nekih 27-28 godina, bio je filmska i pozorišna zvezda u usponu i već diplomirani gradski mangup, pa je uloga domaćina pop-rok emisije bila idealna“, priseća se Janjatović uz napomenu da se radilo o jednom vrlo burnom vremenu.

Priznao je da je o zezanju najviše učio od Bore Todorovića kome su, kao i Nikoliću, odali poštu fudbalski navijači, u ovom slučaju partizanovci, i to muralom: „U zezanju ne postoje kategorije, nije to sport. Ali onaj kome priznajem da me je tome naučio jeste Bora Todorović. Za njega sam se odmah zalepio i najviše ‘kupovao’. Bora je stvarno bio zarazna pojava“

„U Ateljeu 212 je postavljena hipi opera ‘Kosa’ u kojoj je Gaga tumačio Bergera, prvi FEST-ovi su dovodili svetska glumačka imena, BITEF je bio centar avangarde, domaća autorska rok scena razvijala se na BOOM festivalima i taj ulazak u sedamdesete godine je delovao obećavajuće. Kasnije su njegova angažovanja oko muzike išla u skladu s godinama. ‘Obraz uz obraz’ sa Milenom bio je enormno popularna zabavna emisija sa mejnstrim muzikom, a film ‘Ko to tamo peva’ obeležio je ulogom pevača šlagera koji ide na audiciju u kafanu ‘Lipov lad’. Poslednjih godina sedeo je pre podne sa Borom Todorovićem u bircuzu ‘Talija’ kod Kalenićeve pijace, par stanica tramvajem ispod ‘Lipovog lada’. Rešavao je ukrštene reči i povremeno, ničim izazvano, zapevao refren nekog šlagera“, skenira poznati rok kritičar za Nedeljnik karijeru neprikosnovene „krstaške“ legende.

Aleksandar S. Janković, professor na FDU je svoje prvo medijsko definisanje heroja-otpadnika u odnosu na heroja kao takvog doživeo ne preko Hana Soloa i LukaSkajvokera već preko Prleta i Tihog.

„Prvi je nosio kicoške brkove, bio smotan i duhovit, ženskaroš koji se ‘obarao’ sa smernim šumadijskim seljankama čiji su pošteni muževi bili u četnicima. Potonji je jednostavno bio ‘napuderisan’, bled, ozbiljan i čedan. Onda je došao ‘Učitelj’ Slobodana Stojanovića, a prva trauma na Gagu Nikolića bila je iz Draškovićevog filma ‘Život je lep’. Kao da je to bio neki drugi glumac. Znam da kod nas ne postoji Li Strazbergova ‘metod’ gluma, Brando, De Niro, Paćino… ali Nikolić je ovom ulogom pokazao svoju glumačku versatilnost i diverzivnost, a kad kao tinejdžer gledate takve filmove, onda se ne oprašta“, priseća se Janković koji je kasnije gledao Gagin crni talas u filmovima: „Horoskop“, „Kad budem mrtav i beo“ i „Mlad i zdrav kao ruža“.

„Jednom se smejete, drugog se plašite, pa onda polako dođe i spoznaja da koliko god on bio ‘Lepi Gaga’ u svim ulogama, u stvari i nije to bio. Manirizam tih ‘manje poznatih’ uloga je sigurno onaj pravi Dragan Nikolić koji nije bio populistički mastodont, šarmer, sitni prevarant, gradski šmeker. Moj omiljeni ‘Dragan Nikolić’ je iz filma ‘Nešto između’ Srđana Karanovića. Marko koji je paradigma Beograda s početka osamdesetih, lažne Lacoste majice, prvi kafići, neobavezno zavođenje gradskih šmizli i manekenki, video-rikorder, lopta za basket, obožavanje popularne kulture, širok dijapazon poznanika, ali ono što je najvažnije, heroj otpadnik koji je spreman da se najiskrenije žrtvuje za zadrtog, tvrdoglavog balkanoida najboljeg prijatelja. Markova smrt je jedna od najbesmislenijih smrti uklete romantike“, kaže profesor Janković koji zapaža da je Gaga u filmu „Nešto između“ umro fizički a u „Nacionalnoj klasi“ duhovno, sputavanjem buntovnog, bezbrižnog i raskošnog duha odlaskom u JNA. Tu negde je i intuitivan, nenarativan i konfuzan film „Sezona mira u Parizu“ Predraga Golubovića, kada je, kako kažu, imao ozbiljnu prekretnicu da ostane u inostranstvu kao veliko međunarodno ime.

Nedostaje mu društvo iz Beograda. Crveni krst. Fali mu Atelje 212. I vratimo se. A Dragan je jedini naš glumac koji je igrao na tako velikoj sceni u Parizu. Mi tada u Jugoslaviji imamo mnogo posla. On igra mnogo ovde, ali odlazi povremeno u Francusku gde snima filmove, jedan i sa Katrin Denev

Milena Dravić

U filmu „Nešto između“ Srđana Karanovića glumio je tada šesnaestogodišnji Petar Ilić Ćirilo, i to sina Mikija Manojlovića. Kasnije će Ilić više stajati iza kamere kao reditelj mnogih dokumentaraca, ali se i danas dobro seća druženja sa Draganom Nikolićem na setu filma. On je pre samog snimanja i upoznavanja smatrao Nikolića čovekom koji je izmislio zezanje u Beogradu.

„Bili smo valjda nekih sedam dana u Dubrovniku, i jednom na Stradunu ispriča Gaga kako je, kad je bio student glume, statirao sa kolegama sa klase u nekom filmu i kako je zahvaljujući svom gromkom glasu i najboljem imitiranju topa dobio krupan kadar; sećam se da sam bio zatečen spoznajom da Gaga nije uvek bio glavni, jer prosto imate utisak kod takvih tipova kao što je Gaga, da su oni oduvek bili glavni i uvek glumili glavne ili velike uloge. Na završnoj večeri u dubrovačkom hotelu ‘Argenitna’, ja se odvalim od alkohola i krenem da startujem neke prelepe Dubrovčanke u lobiju. One zbunjene, a onda mi Gaga, najveći šmeker, dolazi u pomoć. Nikad neću zaboraviti izraze lica tih devojaka kada su videle ko mi je drug. Na snimanjima u Beogradu sam gledao kako se priprema za kadar i govori tekst, što mi je kasnije mnogo pomoglo u nekim drugim stvarima“, kaže Ilić koji se seća i samog završetka snimanja, tačnije večere kojom je proslavljen poslednji set filma „Nešto između“.

„Bilo je to u kafani ‘Dva jelena’ u Skadarliji. Došla je i Milena Dravić, i Dragan me je upoznao s njom uz reči: ‘Ovo je moja bivša, sadašnja i buduća supruga’, a ja sam u tom momentu zaćutao. Ja sam u to doba bio panker i sav sam bio u nekom pobunjeničkom fazonu. Dobacivao sam na svaku priču tih glumaca kao ‘Koga boli uvo za vas?’ ili ‘Šta se primate?’. I kad me je upoznavao sa Milenom, on joj kaže: ‘Sad će da kaže: Ma boli me uvo za Milenu’, ali ja sam bio nem. Kada sam došao do glasa, rekao sam joj: ‘Vi nemate pojma kolika je meni čast i koliko vas ja poštujem.’ Sećam se Gaginog pogleda koji je bio kao ‘Vidi, i ovaj besprizorni nešto poštuje’. Veče smo završili u nekom kafiću na Banjici gde sam igrao sa Milenom Dravić uz pesmu ‘Istanbul (Not Constantinople)’ a Gaga viče: ‘Vidi pankera kako igra na muziku moje mladosti'“, priseća se Ilić završnih „kadrova“ u druženju sa ekipom filma, dodajući da ga je baš Nikolić odvezao kući u četiri ujutru.

Nedeljnik je u prvim mesecima postojanja imao želju za velikim intervjuom sa Gagom Nikolićem. On je to prolongirao s molbom da se čujemo kada završi rad na svojojknjizi. U jednom ranijem intervjuu za novine rekao je da će se ta knjiga zvati „Sanjao sam“. „Pod taj naslov mogu da podvedem sve: i istine i laži, a da se niko ne ljuti, jer, na kraju krajeva, sve u njoj je bio moj san.“

Govoreći o tome šta ga je vodilo kroz život, karijeru, u šta je verovao, rekao je: „Verovao sam u sebe. U želju da pobedim, ali i da pobedim sebe. A i život i gluma supobeđivanje bez pobede.“

U biografijama velikih glumaca kreće se redovno od samog početka, od prve odluke da se upiše Akademija, odlaska na časove glume, prijemnog ispita, prve uloge… Mi smo krenuli od sredine karijere Dragana Nikolića, od toga da je njegov talenat i izgled bio dostojan najavnih i odjavnih špica Kjubrika i Kopole. Ali i Pariz i tamošnje pozorište „Sara Bernar“ dokaz su da je mogao da bude pop ikona i napolju. U toj francuskoj epizodi bilo je nečeg istovetnog njegovim počecima karijere… Sa velikim talentom da se odglumi da bi se — glumilo. Ili da se blefira, da se snađe…

Iako je imao sve ono što čini jednu filmsku zvezdu, Dragan Nikolić je izbegavao tu odrednicu za sebe:

„Ma ja ni danas ne znam šta podrazumeva taj pojam. Šta je to ‘zvezda’? Kako se to postaje? Verovatno je to u svesti drugih ljudi. Sebi stvarno nikada nisam dozvolio luksuz da mislim ne samo da sam zvezda, nego ni da sam najbolji ili na bilo koji način veliki. Verujem da se niko neće uvrediti ako ovo kažem, ali — mislim da je to svojstvo budala — verovati da si neko drugi. Mislim da to nije pitanje odluke ili želje, već vaspitanja. Pripadam generaciji koja je svoje stavove zaista zasnivala na kućnom vaspitanju. Ako hoćete, i na uličnom vaspitanju. Sve su to posebne etičke norme koje se ne uče u školi.“

Čini se da je Dragan Nikolić ujedinio u obožavanju sva godišta (žena i devojaka) onim drugim delom svoje karijere. Maneken na „Pal Zileri“ revijama, prosedi bradonja,šmekerčina kome godine nariktavaju poene i harizmu. S Prletom, Džimijem Barkom i „Maksimetrom“ nije se ušlo verovatno u srca keva kao što će ih, poput mirisa Don kafe, opiti Draganova sredovečnost i zrele godine. Naravno da je u kontekstu krstaškog mangupa moralo biti radoznalosti u vezi sa ljubavnim životom i seksom. Ali od kad znamo za Dragana, tu je Milena. O životu pre Milene, onom ljubavnom, jednom je otkrio i ovo, i to gde nego u Plejboju:

„Izgubio sam nevinost na tavanu. Imao sam četrnaest, a devojka petnaest godina. Valjda je i ona pobegla od kuće. Kako sam se osećao? Verovao sam da će mi se to, kad se jednom desilo, dešavati svakog dana. Ali debelo sam se načekao do sledeće prilike.“

A onda se ponovo vratio na Pariz kada je glumio u poznatom pozorištu u značajnom komadu, ali i stizao da vidi razne stvari pa i…

„U Parizu sam na ‘jugovićkim’ žurkama gledao Plejbojev video. Nije bilo mnogo golotinje, ali najveći štos je bio kad se pojavio frizer za donje frizure. Tad sam prvi put video da se žene i dole friziraju. Varijante su bile razne: maturska, prolećna, svadbena… Fenomenalne manekenke su sedele, raširenih, dugih nogu, između kojih je frizer-kepec najprofesionalnije moguće radio svoj posao. Sve se to dešavalo osamdesetih, kad sam u Parizu žario i palio.“

Dragan Nikolić, koji god od karaktera da je preuzimao/predstavljao, zapravo je bio naša najsnažnija identifikacija iz detinjstva sa filmom kao fikcijom života, što je i bila njegova uloga i zato je bio najveći i najznačajniji srpski i jugoslovenski glumac svih vremena, i to bez preterivanja i subjektivnosti

Zlatko Crnogorac, art-direktor „Parobroda“

Crveni krst je bio ta mitska lokacija i međaš Gage Nikolića. Malo je poznato da je „krstaš“ i drugi veliki glumac — Bata Živojinović:

„Na Krstu sam prvi put video živog glumca. To je bio Bata Živojinović. Odrastao sam pored njega, dobri smo prijatelji, a iako smo politički neistomišljenici, on je jediniSPS-ovac koji mi nije odvratan. On je jedan od duhovitijih ‘krstaša’. Za vreme plišane revolucije izašao je za govornicu pošto su ovi vikali ‘Bando crvena’ i zahtevao da svi SPS-ovci odu na Terazijsku česmu. Tada je neki Zelenović iz Novog Sada bio predsednik Skupštine i te večeri je recitovao Dučića, ali Bate nigde, iako ih je napalio. Kad sam ga sreo, pitao sam ga šta se desilo, a on će: ‘Izlazimo mi iz Skupštine, oni kreću levo ka Česmi, a ja idem desno. — Ej, Bato, gde ćeš? — Moram hitno uKoraćicu da nahranim kerove!'“

Priznao je da je o zezanju najviše učio od Bore Todorovića kome su, kao i Nikoliću, odali poštu fudbalski navijači, u ovom slučaju partizanovci, i to muralom: „U zezanjune postoje kategorije, nije to sport. Ali onaj kome priznajem da me je tome naučio jeste Bora Todorović. Za njega sam se odmah zalepio i najviše ‘kupovao’. Bora je stvarno bio zarazna pojava. Dok je živeo s majkom u Cetinjskoj, dođem po njega da idemo na boks. Sedimo tako i pričamo, i taman da krenemo, a Bora će: ‘Ej, kevo,izađi iz špajza i zaključaj vrata!’ Ostanem u šoku. U kolima ga pitam šta mu to znači. ‘Čim neko od ortaka treba da mi dođe, oteram kevu u p…. materinu, da nam ne smeta.'“

Zlatko Crnogorac, art-direktor „Parobroda“ i producent Filmstreeta kaže da kada strepnja postane vest, čovek je već nekako pripremljen.

„Ali Dragan Nikolić, koji god od karaktera da je preuzimao/predstavljao, zapravo je bio naša najsnažnija identifikacija iz detinjstva sa filmom kao fikcijom života, što je i bila njegova uloga, i zato je bio najveći i najznačajniji srpski i jugoslovenski glumac svih vremena, i to bez preterivanja i subjektivnosti“, kaže art-direktor „Parobroda“ koji zna da će se narednih dana pisati lamenti, kao za Bouvija ili Divljana (martovske ide), baš poput ovog, ali današnji klinci to neće kapirati, gde je ta tanka linija između urbane legende i pop ikone, kao ni našu impresiju Zagorom, Blek Stenom, Brus Lijem, Prletom…

„Jer kao što danas ni Hari Poter nije Tom Sojer, nisu ni Leonardo Dikaprio ili Bredli Kuper i neće nam biti ‘Gaga Nikolić’, onaj boem iz kafane ‘Vltava’ na Čuburi, dobri suprug Milene Dravić sa letovanja u Rosama, Flojd i Popaj iz bioskopa ‘Kozara’, Džimi barka — kao socijalna metafora SFRJ.

Obećao sam sebi, kao i publici Filmstreeta, kada smo se jedini pre dve godine setili da neziheraškim filmovima poput ‘Neka druga žena’, ‘Idemo dalje’ i ‘Banović Strahinja’ obeležimo 50 godina Gagine karijere, da će se bioskop ‘Parobrod’ jednog dana zvati njegovim imenom, i taj dan je, nažalost, došao.“

Početkom 2000. godine, kada mu je u Jugoslovenskoj kinoteci uručeno priznanje za doprinos kinematografiji, Dragan Nikolić je rekao kako je kroz čitavu karijeru nastojao da u sebe utka ono što je pisalo na špici tog prvog filma u kom je zaigrao. A pisalo je: „I kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo da kakva-takva svetiljka budem.“

Zanimljivo, prilikom pomenute svečane dodele nestalo je struje. Nije mu smetalo. Naprotiv. Rekao je da se u mraku manje vidi njegova stidljivost. Na pitanje-konstataciju „Stidljivi ste?“, odgovorio je: „Verovali ili ne, ali jesam, stidljiv sam. Stidljiv sam ne samo kada sam ja u pitanju, stidim se i kada neko drugi uradi nešto nedolično.“

I na kraju teksta opet o percepcijama Nikolića kroz razne etape — od Džimija Barke, junaka filma „Mlad i zdrav kao ruža“, voditelja „Maksimetra“ preko šmekera na pisti tokom modne revije „Pal Zileri“ pa sve do opšte euforije oko „Zone Zamfirove“ i ostalih Šotrinih dela iz poslednje etape karijere. Glupo i pogrešno bi bilo reći da je Dragan Nikolić ostvario najveću popularnost i prihvatanje u drugom delu karijere. Dovoljno je setiti se TV šoua „Obraz uz obraz“ koji bi i danas naterao piplmetre dapregore.

Nikolić je od sredine šezdesetih bio stalan deo jugoslovenske i srpske popularne kulture koji nije nikada upao u bilo kakvu šablonizaciju dominantnog medijskog univerzuma. Njegova česta pojavnost opet, zajedno sa suprugom Milenom, stvorila nam je retku i potrebnu opsenu da je uvek tu, da markantno stari ali nikad ne zastareva, da predstavlja sve ono što želimo da budemo kao ljudi za razliku od kanonizacije karaktera savremene medijske mape, gde obožavamo, nažalost, sve ono i sve one što u stvari jesmo, zatrovani, neobrazovani, musavi i blatnjavi primitivci bez trunke aspiracije i ideala

Poslednji deo Nikolićeve karijere je možda bio samo oslobođen one rane doze provokacije koja je krasila rane junake koje je on igrao. Pa čak je i Prle bio pomalo problematičan jer onaj njegov seks na livadi, odnosno njegova partnerka, danas bi bila označena kategorijom MILF. Dragan Nikolić je opšteprihvaćen postao ipak u drugom delu karijere, pa čak uprkos druženju s problematičnim i neiskorišćenim vokalnim džinom Preletom koji je u to doba već drugovao sa Arkanom. Ni to nije pomelo percepciju najvoljenijeg „krstaša“ a i šire.

A o toj percepciji priča i Aleksandar S. Janković:

„Običnom svetu, Dragan Nikolić je bio podrazumevana konstanta. Ne Gaga Nikolić iz bifea Ateljea 212, već iz Šotrinih serija, TV formata poput ingenioznog ‘Obraz uz obraz’, ili reklame za dominantni kafeni brend u kojem je nastavio da igra sa svojom suprugom Milenom. Nikolić je od sredine šezdesetih bio stalan deo jugoslovenske i srpske popularne kulture koji nije nikada upao u bilo kakvu šablonizaciju dominantnog medijskog univerzuma. Njegova česta pojavnost opet, zajedno sa suprugom Milenom, stvorila nam je retku i potrebnu opsenu da je uvek tu, da markantno stari ali nikad ne zastareva, da predstavlja sve ono što želimo da budemo kao ljudi za razliku od kanonizacije karaktera savremene medijske mape, gde obožavamo, nažalost, sve ono i sve one što u stvari jesmo, zatrovani, neobrazovani, musavi i blatnjavi primitivci bez trunke aspiracije i ideala. Otišao je, čini se, poslednji koji nas je podsećao kakvi smo bili i kakvi zaslužujemo da budemo. Za vjek i vjekova.“

A sam Dragan Nikolić je ovako opisivao svoj put i pre svega fajterski odnos prema životu:

„Ja sam se i kao klinac bavio raznim sportovima, uglavnom ‘na srce’. I sećam se, trenirao sam boks, pa me je neki bokser, zvali smo ga Šuger, iz mog kraja, stalno tukao, a ja sam stalno ponovo odlazio na svoju porciju batina. Ali — nije me uplašio. Nije me uplašio, dakle nije me ni pobedio. I to je to. Ti postulati koje si smislio, prihvatio ili kupio od drugih, prate te do kraja života. Borba. Ne predati se. Zašto bi? I kome?“

Izvor: Nedeljnik

1 Komentar

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.