Kamo sada… Gošparu

Ne znam hoćete li mi vjerovati ali danas sam vidio sretnog i zadovoljnog demobilisanog borca.

Bijaše to moj saborac iz ratnih dana. Veteran mnogih borbi, nikada uzmakao nije. A ništa ni dobio nije. Sumnjam da je i tražio. Takav je čovjek. „Treba dati djeci poginulih, invalidima…. Imamo mi koliko treba. Dan nafaka“, govorio bi mi. Bez posla je više od 20 godina…Кako se snalazi, kako živi, djecu školuje, plaća struju, vodu, komunalno…. nikad ga nisam pitao.

Znam, oblačio se kao i mnogi po seknd hendu, za djecu odvajao svaki dinar, dizao kredite mod mikrokreditnih za svadbe, slave i pokrije ostale iznenadne troškove.

Živi sa porodicom i roditeljima u stanu u Mokrim dolovima.

Živio od prvog do prvog, istovarivao vreće, čuvao vinograde, argatovao… ali se nikada požalio nije.

„Aloooo burazeru…. Ajmo na rakiju da častim“, sa osmjehom me je dozivao sa kraja na kraj trebinjskog korzoa.

„Djeca su mu kao i moja, nisu diplomirala. Mlada su. Sumnjam da će i prinova. Nije ni partijski čovjek da se zaposli. Nije valjda ponovo u neki kredit neki ušao“, pomislih dok mi je prilazio.

„Odoh burazeru u Dubrovnik. Idem da radim dolje. Plata je odlična, sve je riješeno. Gazda je odličan čovjek. Ne spominje rat“, govorio mi je i naručivao drugu turu rakije.

Dok smo odbrojavali jednu po jednu, kao nekad, rojile su mi se misli po glavi.

„Ima li šanse da i mene udomiš?“, malo u šali a više u zbilji ga upitah.

„Za dobre i vrijedne ljude uvijek ima posla. Javiću ti čim vidim gazdu. Za dan dva počinjem“, reče. „Ajd mala donesi još po dvije“, i dalje se moj rati drug smijao dok je zvao konobaricu.

Ne upitah njega, ali pitam sebe…. „Bože, ako i ja i on odemo dolje i počnemo da radimo kod „gošpara“, hoće li nas „latinima“, špijunima i izdajicama proglasiti dezerteri?

Ne znam. Nisam pametan!

Piše: Ratomir Mijanović