Citati Milana Mladenovića: Život je postao nemoguć – strašno je što se ljudi ne bune protiv toga

Bila je to priča o lijepim, pametnim i poletnim mladim ljudima. Šta može da pođe naopako? Šta može da ne bude lijepo? Međutim, osamdesete, vrijeme koje se danas sa sjetom spominje, nisu bile baš tako romantične kako iz današnje perspektive izgleda. Tačnije, nijedno desetljeće na Balkanu nije baš bila priča o spokoju i mirnom i lijepom životu. Na svojoj koži su to osjetili umjetnici “novog vala”, a najupečatljivija je tragedija ekipe okupljene oko Milana Mladenovića i kultnog benda “EKV”.

“Dječak iz vode” pjevao je stihovima, glasom, gitarom. On je zapravo bio pjesnik. Njegovi stihovi su govorili u ime svih istomišljenika.

U svakom porazu ja sam video deo slobode. I kad je gotovo, za mene, znaj, tek je počelo!

Ja sam oduvek spavao, s’ tvojim imenom na usnama. Ti si oduvek spavala, s’ mojim imenom na usnama. I kud’ god krenem, tvoja je ruka u mojoj ruci. I kada želim nešto da kažem, ja kažem mi! Ljubav, ljubav, ljubav, ah ljubav!

Treba mi svet, otvoren za poglede, otvoren za trčanje. I treba mi soba da primi pet hiljada ljudi, sa dignutim čašama, sa dignutim čašama

Vremena se menjaju, kako da ne. Ali, za sada se menjaju nagore!

Dalje je nastavio:

Život je ovde postao nemoguć. Strašno je samo što se ljudi ne bune zbog toga. Svako se plaši da ne izgubi neki osnovni minimum koji mu je ipak zagarantovan do sada bio, a sada i taj minimum prestaje da postoji. Vrlo sam razočaran u ljude koji su dozvolili da ih sahrane i moralno, i ljudski, dozvolili su da ih prijatelji izdaju, da oni izdaju svoje prijatelje i braću i sve živo, i da se sve to završi u jednoj opštoj kaljuzi. Danas smo pričali kako si ti došao dovde, i kako sam ja video klince koji su sat vremena čekali tramvaj da bi došli u školu, i nisu ga dočekali. Sve mi liči na čekanje nekog tramvaja koji treba da se pojavi, a ustvari treba učiniti nešto konkretno, tako da je to strašno sve zajedno: koliko su ljudi neangažovanii koliko je taj osnovni minimum važniji od ljudskog dostojanstva koje je sve dublje u blatu… Poniženi i uvređeni, bukvalno tako.

Njegov vapaj i vrisak iz pjesme “Jadransko more” kao da i dalje odjekuje ovim prostorima. Za neke nove izgubljene generacije koje kao da se neprestano “štancuju” na nemirnom Balkanu i žude za srećom, ljubavi i normalnijim životom. “Ovde je hladno, ovde je zima, ovde je mrak…

Izvor: Drukciji.ba

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.