A ZAR NIJE ŠTOS ŽIVOTU RAZBIT NOS

Imam neki čudan utisak da život počinje tek posle dvadesete. Do tada se sve čini kao djetinjstvo i druga dimenzija. Možda manjka osjećaja za odgovornost, a možda za zbilju. I tako, dođu te neke godine kada život pokuca na vrata i kaže da otvorite. A vi, sanjivi u pidžami, praznog frižidera, ništa za počastiti. Možda da ga šarmirate… mada kažu da to ne prolazi. Možda da kažete da žurite, mada mislim da će vas opet čekati pred vratima. Ništa, otvorim i pustim ga unutra.

„Dobar dan, živote, kako si?“

Mislim se u sebi, da li je normalno da pitam njega kako je. Valjda bi ja trebalo da znam to. Zbunjeno smišljam šta da kažem, kako da vodim ovaj razgovor. Vidim, nije baš pričljiv. Dobro, sješćemo, popričati malo. Uglavnom, pričam ja o vremenskim prilikama, on me sumnjičavo gleda i klima glavom. Možda ga to ne zanima. Živote, ja nešto ne pratim fudbal, ali možemo o tenisu. Znam da predstoji težak period za Đokovića, ali vjerujemo da on to može.

On i dalje ćuti i gleda. A vidim mu pogled škorpijin, kida. Šta ću? Bar mi uvijek manipulacija ostaje kao alternativa.

„Kako si nekako danas otmen, sa držanjem tijela, predobro izgledaš.“

On se nasmija, na glas, sa prizvukom ironije. Kaže da vjerovatno nisam razumjela njegov smisao dolaska. Mislim se, kako nisam kad se evo trudim svi svojim bićem da ga shvatim šta hoće i da uspostavimo dijalog. Zamišljeno okrenu glavu put gore, podignu lijevu obrvu i reče: „Meni izgleda da se ti praviš pomalo luda.“

Potpuno se pogubih u trenu. O čemu on priča.

Kaže da je on tu da me pita šta ja želim od njega. Pa ti si došao kod mene, a pitaš me što bih ja od tebe. Meni se čini da se on pomalo šali sa mnom.

Sjedem, razmislim i probam da razumijem. Pričasmo dugo…hm. On traži od mene odgovor. Ko sam, šta želim, koji su mi ciljevi? Malo mi se unese u facu i kaže da se uozbiljim, da sam neodgovorna i djetinjasta.

Nije mi prijalo to unošenje, jer me asocira na agresiju, pa onda budi ljutnju kod mene. Ja sve staloženo, polako, a on sve navalentniji da dam odgovor. Ja ne želim, on hoće.

Osjećam kulminira ljutnja u meni. Što ja više sebe sputavam iznutra, kontrolišem, to on više provocira.

I najednom, preli kap čašu.

Ja sam od onih što imaju kontrolu kad je najgušće. To sam ja – jedna od onih što ne daje životu objašnjenja. Otvorih vrata i izbacih ga.
„Poslednji put da mi se unosiš u lice. Poslednji put da pitaš šta želim od tebe. Ja sam tu da živim i volim, šta ima nad tim.“

Nađa Pekić / Leutar.net

Nađa Pekić

Nađa je specijalista psihologije i psihoterapeut transakcione analize u edukaciji. Diplomirala je psihologiju sa prosjekom 9,70 kao student generacije. Oblasti interesovanja su savjetodavni rad, istraživačka psihologija i eklektički pristup psihologije i umjetnosti.
Nađa Pekić

Latest posts by Nađa Pekić (see all)

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.