Momo Kapor objasnio zašto se čuva straža u Bileći

Sve je počelo tako što je moj najstariji stric Danilo poginuo 1922. godine u rudniku Bjut (Montana) u Americi – srušila mu se greda na glavu, pa je u selo Mirilovići, odakle su Кapori, došla odšteta od rudnika i od sindikata, i lične stvari moga strica – džepni sat marke „omega”, manžetne od plastrona, okovratnik i kravata.
Moja baba Jovana, samohrana udovica, podelila je taj novac na tri preostala sina, a ćerkama nije dala ništa, jer se ćerke ne računaju, one će da se udaju.

Najstariji brat Radovan proširio je kuću i napravio najveću čatrnju u selu za sakupljanje kišnice, jer tamo nema vode. Na tu čatrnju i dan – danas dolaze u vreme suše da napoje stoku.

Srednji brat Mirko kupio je zemlju u Bačkoj i odselio se. Mog oca, kao najmlađeg, rođenog 1908. godine, nastavili su da školuju. Završio je osnovnu školu u Bileći, srednju trgovačku akademiju u Sarajevu, pa fakultet u Subotici.
Bileća mi je bila najlepši grad na svetu. To je pust, spečen kamen.

On je govorio: “Pogledaj ovu lepotu”. Rahitično, sparušeno drveće, silne kućetine i vojni logor koji je izgledao kao zatvor. Niske kuće od kamena koje je sagradila Austrougrska, a u centru kasarne je stajala straža koja se smenjivala od 1912. godine kada je logor napravljen. Tu je bio ruski carski puk.

Кasnije kasarna Кraljevine Jugoslavije, pa robijašnica za komuniste, gde su ležali Moša Pijade i Rodoljub Čolaković. Za vreme rata to je bila italijanska, pa nemačka kasarna. Posle rata je bila kasarna Jugoslovenske narodne armije i Škola rezervnih oficira, onda zatvor za informbirovce.

Menjale su se epohe i vojske, a straža se uvek smenjivala u centru kasarne. Niko od pukovnika koji su dolazili u Bileću po kazni nije se usudio da pita šta će tu straža. Najzad je došao pukovnik Perović, smeo čovek, i pitao stražare šta čuvaju. A oni su rekli da ne znaju. Isto su rekli i oficiri:

„Možda zna Lazo Кapor, on je stariji čovek, stolar”, rekli su pukovniku.

Lazo je pravio samo vojničke i mrtvačke sanduke, pio je od ujutru lozovaču i nikad nije zaključavao radnju jer nije imalo šta da se odnese.

Кada je pukovnik postavio pitanje: „Šta čuva straža?” – on je odgovorio: „Znam ja. Godine 1912. kada je izgrađena kasarna, pukovnih Esterhazi me pozove i kaže: “Lazo, da napraviš klupe oko kruga da vojska ne leži na zemlji kad se odmara”. Ja napravim klupe, obojim ih u zeleno i kažem pukovniku: “Gospodine pukovniče, postavite stražu da neko ne sedne dok je ovo sveže – i on postavi. Tako je ostala straža”.

Piše: Momo Kapor