Školovana klasa nas vuče u ambis

Svi su nam drugi krivi. Samo nećemo da pogledamo u – sebe.

Loše stanje u našem društvu pripisuje se i stavlja na račun raznim grupama: trenutnoj vlasti, bivšim vlastima posle 5. oktobra, Miloševiću, tajkunima i uspešnim privrednicima, DB-u, CIA, stranim silama i njihovim „plaćenicima“, masonima pa čak i tim birokratskim ćatama – zapadnim ambasadorima… Teorije zavere za naše gubitništvo cvetaju kao hiljadu cvetova lotosa.

Uvek sam sumnjičav kad su u pitanju teorije zavere. Ne zato što mislim da zavere ne postoje, nego zato što znam da je za zavere neophodna velika energija i cinizam velikog broja zaverenika koji istovremeno ne nailaze ni na kakvu ozbiljnu prepreku. To se veoma retko dešava jer se svi ti elementi veoma retko nalaze na istom mestu u isto vreme.

Objašnjenje je, obično, mnogo jednostavnije.

U tranzicionom društvu kakvo je srpsko, gde je istina sistematski decenijama zamenjivana lažima, nije neobično da postoji velika konfuzija u glavama velikog broja ljudi. Školovani ljudi – najveće žrtve i istovremeno (i paradoksalno) svete krave samoupravnog socijalizma – nisu najmanje zbunjeni. Škole koje su oni pohađali sistematski su, posle Drugog svetskog rata, preuzete od strane Titovog režima i instrumentalizovane da onesposobe misao i ukinu slobodu. Društvene nauke u komunizmu ne postoje jer prestaju da budu nauke pod udarom ideologije.

Nažalost, samo u Srbiji (i nekoliko živopisnih despotija zaostalih iz vremena bivšeg Sovjetskoj saveza) posle pada komunizma 1990. godine stari sistem ostao je isti jer su ljudi nastavili da rade i žive po istoj ideološkoj matrici. Velika većina srpskih pravnika, ekonomista, sociologa, filozofa, istoričara, politikologa, antropologa… danas su isto toliko nekompetentni kao i u SFRJ. Možda čak i više, jer su tada još bili živi i aktivni neki intelektualni restlovi obrazovani i vaspitani pre 1945. godine koje Tito i njegova partija nisu uspeli da streljaju, utamniče ili oteraju iz zemlje.

Tu današnju nekompetentnu školovanu klasu komunizam je navikao da budu korisnici državnog paternalizma, paraziti izdržavani na leđima produktivnog dela društva. Ali kako domaćin (država) slabi i poboljeva, tako i parazitima postaje tesno i nekomforno. Pošto su nekompetentni i nesposobni da sami sebe izdržavaju, ta njihova egzistencijalna teskoba generiše frustraciju i grozničavo traganje za žrtvenim jarcem i ideologizovanim objašnjenjem. Obično su to razne teorije konspiracije u kojima je krivac uvek neko drugi. Iza traganja za krivcima za naše gubitništvo srpska školovana klasa jedini ispravan put suštinski vidi u povratku na Titov samoupravni socijalizam. I tome teži, svesno ili nesvesno, kao krava bez pastira koja se sama vraća u štalu, da liže grumen soli.

Već godinama od pada Berlinskog zida i urušavanja komunizma ta nesposobna, zbunjena i nekompetentna školovana klasa u Srbiji zauzela je i čvrsto drži gotovo sasvim bez konkurencije sve važne pozicije u državi i društvu – parlament, administraciju, sudove, medije, univerzitete, nauku, vlast i opoziciju – jer naše društvo nije uspelo da iznedri dovoljno kvalitetnu i brojnu alternativu. To nije ni malo čudno: pošto je virus socijalizma zarazio i metastazirao na sve institucije države i društva koje mogu da generišu alternativu, normalno je da ta alternativa ne postoji.

Zvuči paradoksalno, ali je tako, Srbiju danas vuče u ambis njena školovana klasa svojom sveobuhvatnom nekompetentnošću težeći povratku u svoje „prirodno“ stanje.

U samoupravni socijalizam.

Izvor: Danas

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.