… Sve što je doživeo Jedanaesti pešadijski puk „Karađorđe“ od početka do kraja rata, doživeo sam i ja, Sreten Kovačević, jedini sin Milana i Mileve, iz dragačevskog sela Krstaca. Tri ožiljka na telu i licu, mnogo ožiljaka na duši. Svaka tragična slika koju sam video, ostavljala je još po jedan ožiljak. I kad sam se iz rata vratio, duša mi je bila puna ožiljaka. Zato i mislim da je rat najveće ljudsko zlo…
… Raniše me kod Mišara, blizu Šapca: udari me puščano zrno u nogu, u gležanj. Iskida mi kaiševe od opanaka. A bio sam, tada, u narodnoj odeći, u koporanu i opancima. Kasnije sam dobio uniformu. Raniše me, kažem, u nogu, a meni nešto žao – opanka: procepilo ga zrno, pokidalo kaiš, i žao mi. Tek sam ih bio obuo; još ni na jednom vašaru u njima nisam bio… Dobro, kažem, rana će da zaraste, nabaviću druge opanke, ali ću ove kaiševe da sačuvam. I stvarno sam ih sačuvao. Pre nekoliko godina dođoše neki ljudi iz nekog beogradskog muzeja i ja im dadoh kaiševe od opanaka…
… Komandant puka bio je Vojislav Tomić. Majka za vojnika, kurjak za neprijatelja. Komandir druge čete trećeg bataljona, bio je kapetan Dragutin Stevanović. Rodom iz Kruševca. I on sa Tomićevim osobinama…
Takvi su bili i drugi komandiri i komandanti u puku. Za sve njih, a i za nas, vojnike, najteža komanda je bila: nazad, odstupaj, povlačenje… Obuzeti nekom čudnom vatrom, svesni da branimo svoje, svoju rodnu grudu i svoj narod, svoja dvorišta i svoje ambare, najviše smo voleli komande koje vode u juriš, u borbu prsa u prsa…
… Gde se sve nismo tukli! U toku noći smo prelazili i po 50 kilometara! Naš puk su pamtili i Austrijanci i Nemci i Bugari – sa svima smo se tukli…
… Na Vranovom brdu, kod Smedereva, komandant puka prođe kroz rov. Ništa ne govori. Ćuti i gleda vojnike. Sve mu se čita iz očiju: večeras, znači, ni koraka nazad! Ovde se ostaje, ovde će biti boj na život i smrt… I bio je. Evo, čitavu noć nemačke trupe jurišaju i – padaju pokošene našom brzom paljbom… Poneko od njih uspe da priđe našem rovu. Tu nađe – grob! U zoru kidišu kao ludi – počeše već da uskaču u naše rovove, nastaje klanje, ko koga smoždi… Odbili smo ih, ali smo predveče morali da se povučemo prema Vrbovcu…
… Vidim jednog našeg vojnika: Švaba mu zabio nož u plećku, ali on i dalje gađa iz puške i obara ih… Povlači se ispred mene, zastade iza jednog debla i reče mi: „Kumim te Bogom, izvuci mi ovaj nož iz plećke…
Trgni slobodno! Iznenadi me Švaba, majku mu, ali se nije izvukao – ostao je s mojim bajonetom u srcu…“. Ne znam šta ću, kako da izvučem nož. Okrećem se, nadam se da ću videti nekog iz bolničke čete… Neko bi, znam, trebalo da mu previje ranu… Srećom, nismo dalje išli – ostali smo na tom položaju i čekali Švabe. Naiđe komandir i naredi dvojici vojnika da onog ranjenika odmah odnesu na previjalište…
… Ne znamo dokle su došli, ali ni oni ne znaju gde smo se mi zaustavili! Noć je. Oko nas šuma i kukuruzi. Kaže mi komandir da sa dva vojnika, oprezno, krenemo napred stotinak metara. Uvijemo obuću krpom, pa krenemo… Nismo prešli ni trideset metara, čujemo šapat. Naši? Njihovi? Ko zna… Hajdemo još malo napred – videćemo… I videli smo: Švabe! Dvojica. I oni idu oprezno. Šapuću, valjda ih je strah… Nije im lako: na tuđoj su zemlji. Mi ćutimo, čekamo da se približe. Stojimo iza drveća…
Strepim: šta će biti ako krenu u drugom pravcu? Ako se vrate? Zar da ih pustimo da odu živi? Ne! To ne smem da dopustim!
… Razmišljam ja tako, a oni idu napred. Mic po mic, kako mi to kažemo. Dobro je, mislim, korak, po korak, pa u naše ruke! Prođoše pored pas na tri – četiri metra. Prstom dam znak mojim kojnicima, pa krenemo iza njih. Prst! To je sve što smo rekli. Bajonet im je bio pod grlom… Nisu se opirali… Povedemo ih komandiru. On – srećan. Kaže mi: „Alal ti vera Sretene, zaslužio si odlikovanje…“. Dođe jedan naš poručnik; on zna nemački, pa poče ispitivanje… Švabe ispričaše sve što su znale. Rekoše da su neke naše zarobljenike pobili iz osvete, jer je oko tri hiljade njihovih poginulo na Vranovom brdu…
… Za to hvatanje „živih jezika“ dobio sam Obilićevu medalju za hrabrost. Posle sam, bogami, dobio još dve, ali to je bilo na Solunskom frontu. Tu sam se, jedne noći, prosto klao sa Bugarima. Hvatali smo se ukoštac – pa ko osvoji! Ali, bio sam jači, žilaviji, otporniji, a taj – debeljko… Nekako sam ga savladao. Krenem dalje, uskačemo u rovove, kad na vrhu jednog rova – čeka me bugarski narednik. Ni on nema oružje; raširio ruke i nešto govori, kao da hoće da mi kaže: dođi da ti polomim kosti! Vidim: jak je, meni ponestaje snage, ali – neću se dati… Idem lagano prema njemu, oko nas nema nikoga, samo se čuju glasovi… I kad sam bio na tri metra – zaletim se i svom snagom ga udarim glavom u stomak… Samo se tome nije nadao… Pao je u dubok rov. Hoće da iskoči, ali nema snage… Grabi prstima zemlju… Pored rova puška: uzmem je i mlatnem ga kundakom…
… Tako smo se tukli. Ali, bilo je dana kad nije bilo bojeva, kad nije bilo ni straže, ni dežurstva, kad smo bili raspoloženi. Bar jednom godišnje: na krsnu slavu. Tako sam ja slavio Aranđelovdan. U rovu! Umesto slavskog kolača – vojnički hleb, preliven vinom… A vina je bilo: znalo se u četi ko kada slavi, pa su vojnici poklanjali sledovanje da bi slavljenici mogli da počaste svoje drugove… Dođe mi na slavu i komandant puka Vojislav Tomić. Kaže nam: „Uskoro ćemo, ako Bog da, slaviti u našoj Srbiji. Spremajte se za taj čas…“. Njegove reči bile su kao melem na ranu. Ali, tako je i bilo: kad smo probili front, za 45 dana smo stigli sa Sokolca do Beograda…
(Antonije Đurić, „Solunci govore“, Prosveta, Beograd, 2008)
Izvor: Priče iz Velikog rata
Ostavi komentar