Idu slave, idu redovi i običaji, negdje ovakvi, negdje onakvi, velike ladne, velike čaše, bokali, tegle, kako ko i kako gdje, vrijeme leti, hvata se silina, a onda u neko vrijeme…..
– Domaćine, vodi reda, neko pije, neko gleda – započinje jedan kavgu, domaćin kao ne čuje, a ovaj…
– Ovako ti ne izgleda – pa dodaje – ova kuća s dva prozora, ovako nas našla zora, našla zora i svanuće, domaćinu ove kuće.
Domaćin kuće se prsi i ne osporava predloženo, dok ti jednog ne nagna đavo pa se prodra :
– Domaćine diko naša, evo meni prazna čaša – a domaćin planu:
– Usluga!!! Božju ti lampu!!! Ovaj aber nema, nego tera dalje – kod drugoga kad si bio iz pune si čaše pio!
Jedan se nešto femka, nešto buni, nešto vrda, ne može da pije, nije on taj, smeta mu, al’ eto ti spremne gazdarice za takve slučajeve i one što se pomrkuju…
– Živ i zdrav mi budi prijatelju, ako ti ne možeš, evo ja ću, žena da i tvoju ‘popijem.
I popi je kao pijanica, malu ljutu, te ode da posluje po kuhinji, a na grešnog gosta trezvenjaka krenu paljba:
– Al žena može, obuci suknju, šta ćeš na slavi, ne brukaj sebe i familiju!
I šta će grešan gost nego je popi, al’ zaboravi u toj gužvi da nekom nazdravi, a red je takav, te siroma’ popi još jednu dopunsku, i smulji se na klupu da malo dušom dane.
Onaj već prepravlja pjesmu i nastavlja:
– Кod drugoga kad si bio, iz veće si čaše pio, domaćine nisi dijete, kamo čaša od Vegete…
Diže se potjera po kući da se otpoštuje gost i jedan takav zahtjev i u neko doba od negdje se stvori staklena čaša – rukatka, pola litra zapremine na kojoj se ponosno isprsio pijevac i čeka da gleda rakijske vitezove slavskih stolova kako će dalje.
Ova čaša je slučajno zauzela počasno mjesto u topličkim kućama, jer je nekadašnja „Podravka“, u cilju reklamiranja robe, imala različita pakovanja Vegete, a najviše pažnje je izazivala staklena ambalaža – posebno ovaj pijevac i namjena mu se našla na prvoj slavi, a i u pjesmi je opjevana Vegeta.
Domaćin prvi zdravi, usluga, sin ili zet ili neko mlađe čeljade u pripravnosti sa pletenim balonom, sipa sljedećem, a gazda malo pljusne uvis i okrene čašu da dokumentuje ispijanje… Ide čaša, niko ne popušta, a kad neko počne da šlajfuje i progunja, ukratko, vrda, ili siroma’ nema kapacitet, družina ga kuraži:
– Popi’ je, bato, na dnu je zlato – ide muka, ide nevolja, grešni gost odgovara izazovu. Nižu se slavske pjesme..
– Кo u zdravlje vino pije, sve mu zdravo i veselo bilo – ne znam po njihovom kako je blagosiljanje za one što ne piju, da li ga uopšte ima?
– Daje čaša flaša, da je flaša bure, da je bure more, pili bi do zore…
Nižu se velike ladne sa blagosiljanjem ili bez, čeljad gviri na vrata gostinske sobe, daje signale da je vakat kući ići, slavari se prave da ne vide; kome se ide, vrda da ide u klozet i tako u neko doba ostaje jezgro uglednih slavara, od kojih domaćini vrdaju ukoliko im dođu na slavu,
– Кo je domaćin u ovoj kući? – riječi su koje okuraže i najvećeg papučara, pa se i on, pripit, uskurči u društvu, a ovi mu čestitaju i po triput ljube za iskazano junaštvo. A sjutra – sjutra je drugi dan! Sad je on gazda!
Кuku lele, neki ujak domaćinov poče da priča kako su kod njega gosti sjedali ranije po dva-tri dana, vrata zakivali. Кad to ču domaćin, planu:
– Teslu, dajte! I ekser, mertak!!!
Be the first to comment