„П И С М О“ Споменку Гостићу

ХЕРОЈИ НИКАД НЕ УМИРУ ОНИ ВЈЕЧНО ЖИВЕ… тако кажу.

Па зато и осјећам потребу да ти напишем ово писмо, без обзира што ти сваког 20. марта у години, на дан када си „пао“, упалим свијећу лојаницу за покој твоје племените душе у царству небеском, знајући, а у то сам сигуран, да ће ти ово писмо донијети анђели на својим крилима.

Споменко побратиме…

Нисмо се познавали, а и како би… ти си бранио своје село Јовиће и Озрен, а ја моју ђедовину, село Борке, Прењ и Херцеговину.

Ти си се обукао и узео пушку са 14, а ја са 16 година, па правац прва линија која ми је била исто као и теби у Јовићима изнад куће, и разумијем те зашто си прискочио јер, без обзира на године, осјећао си дужност и обавезу да даш свој допринос. Из школских клупа право у траншеје, ровове и земунице, одрекавши се дјетињства и младости, а преко ноћи смо одрастали. Одрастали уз музику топова и рафала, у непреспаваним ноћима и хладним кишним данима, чекајући, бројећи дане и године када ће проклети рат да стане и да нас огрије слобода. Слобода, коју си ти животом платио.

А да ти побратиме будем искрен и да те барем мало утјешим… Немаш, Бога ми, ни за чим овамо пуно ни да жалиш. Твоји Јовићи на Озрену након рата припадоше њима, исто као и моје село Борци и нема више никога тамо, као што нас је све мање и овамо. Роде нам се слабо враћају у Српску, а у народ ушло неко, Боже ми опрости, проклетство… политика нас завадила, ништа више не поштујемо, а што је примјер, и твој рођени отац, побратиме, који те оставио недуго послије рођења, а данас ужива пензију на конту погинулог сина. Све брзо заборавишмо. Највећи шљам у народу нам је испливао на површину и некакав тамни вилајет нам се надвио изнад наше Српске.

Дај Боже господе да нисам у праву, али само нас опет неко страдање може довести у памет и то би нам било посљедње. Засигурно знам да си овдје међу нама са истим тим запрежним колима којима си рањенике извлачио, данас би радио и преживљавао борећи се сам за своју егзистенцију. Али ето, био би жив и убијеђен сам да би био добар домаћин и породичан човјек са доста дјеце око себе.

И опрости ми Споменко побратиме….

Што смо те се тек сада сјетили., што петицијама и потписима морамо уразумити неразумне да у сваком граду Републике Српске барем једна улица носи твоје име… Што смо те и мртва оставили тамо њима и што те нико неће оплакати онолико колико си и заслужио.

Опрости нам, побратиме, што ово ордење које носимо нисмо ни заслужили, јер смо аждаје побиједили, а данас се за кору хљеба фукарама склањамо с пута и шутимо….

Праштај нам што да није било синова и кћери наших погинулих сабораца који су те отргли од заборава, тебе и многе друге заборављене хероје за које се, поред нас живих, никад не би ни знало.

Опрости што смо мирно гледали док су нам профитери и дезертери крчмили фабрике и погоне које смо животима бранили… и дан-данас продају и распродају све што је Српско и што вриједи.

Опрости нам, побратиме, што те нема у школским уџбеницима, што на гробу твоме нико не држи час историје, што ти имена нема на школама, трговима и установама, а толико си нас задужио… али нађе се неко паметан и храбар у Вишеграду па даде име улице по теби.

Опрости нам, ако се опростити и може!!!

И да те замолим побратиме… Када будеш читао ово писмо, читај га што гласније, јер знам да је ту поред тебе, у небеском строју, на вјечној стражи и наш Требињац Маслеша Александар, као и мој земљак из Коњица Кујунџић Борис, затим Миличевић Драган звани Мрга, Младенко Јовић са Воздуће, Игор Кисић родом из Високог, из Фоче Мастило Слободан, Јадранка Самарџић из Илијаша, храбри курир Миодраг Лалић, Новица Богичевић из Братунца, из Грачанице Глигорић Славиша, Раденко Ђурковић из Маглаја, Саша Станојевић Добојлија, Слађан Окиљ из Вареша и многи други голобради младићи великог срца… Читај гласно ово писмо да га чују и нека нам опросте.

Докле год има нас живих, прогнаних, осакаћених, обесправљених, али и поносних, искрених, истинских бораца, који и данас из свега срца, без икаквог интереса, волимо и чувамо Републику Српску, ви нећете бити заборављени, јер смо у аманет оставили нашим синовима и кћерима да Вас и ваше дјело поштују и памте.

Брате Споменко…

Нека ти ове моје ријечи уз свијећу лојаницу буду помен за покој твоје племените душе у царству небеском.

Слава ти и хвала….

Александар С.