Brkata mlada

Svačim sam se bavila u životu. Krajem devedesetih sam profesionalno šminkala. Nije bilo to tad kao danas, bilo je tek par nas što šminkaju u gradu. Uglavnom sam šminkala mlade za svadbu. Jao, ništa na svetu teže, čini mi se. Svadba – tenzija nabijena na hiljadu, svi jure, mlada nervozna, obavezno plače, drhti, pije alkohol, treba da bude najlepša u životu, moraš da je našminkaš za desetku bez obzira da li je napolju plus pedeset, da li te ometaju dečurlija, gosti, babe, tetke. Odjednom se sete i kume i sestre i snaje i mame i babe da bi i njih mogla našminkati. Na kraju svi se razlete, dočekuju goste – ja oblačim mladu, kačim veo, popravljam frizuru… ma ludnica. Knjigu bih mogla samo o tome napisati, velika je to galerija likova, ali evo jednog slučaja.

Odem na kuću gde me zvala mlada, kaže bićemo same, posle ona ide gde već treba, reko’ – super. Dolazim ja, otvara vrata stvorenje. Reko’: „Gde je mlada?“ Kaže: „Ja sam.“ Ja kad nisam pala u nesvest! Ajde što je sirota ružna, i ajde što ima brkove, nego što bre ima i bradu! I još nadrkana do bola. Brkata, bradata i nadrkana. Sunce ti jebem, i mesec, i zvezde, gde da pobegnem, gotovo sad, nemam kud. Šta i da kažem, nigde mladoženje, da mu izjavim saučešće, mislim se kakva je njega muka naterala ovo da ženi, tek ova besno meni: „Tu ćemo!“ Ijao! Pa šta tu ćemo? Pa odakle da počnem?! Mislim se u sebi: „Što se nisi obrijala, pička ti materina?! Bar za svadbu, ženo dragaaa!“ Da krenem da je brijem, nikad brijala nisam. Da depiliram, nisam ni to. Da joj čupam dlaku po dlaku, trebaće mi devet dana, da skrešem makazama ima da bode goste ceo dan… ništa. Sednem, reko’ ko te jebe, i ajde da počnem, kad ona i dve bubuljičetine na obrazu kod uveta! Nemam kud, jebo te, ako krenem da bežim tačno će me izlomiti od batina. Boli me dupe, uzeh one četke i udri, malaj, maži, trpaj puder, dlake vire, štrče… bubuljice još veće od kile pudera, kad ona na kraju: „Ja to nisam tako zamislila!“ AAAAAAAAAAAAAAAA pa šta si zamišljala obliku života?? Vadi pare, mislim se, da bežim, povratiću, vadi ona, vrti glavom, sve nešto gunđa, zalupi vrata za mnom, a ja bež’! Sreća, reče živi u inostranstvu i odmah posle svadbe idu. Valjda neki junoša zboblio gabora na brzinu zbog papira.

Kasnije, poučena ovim, uvek sam insistirala da prvo vidim mladu, da uradimo probno šminkanje. To mi je olakašavalo stvari i spasavalo od šokova.

### PiSanje uz vetar ###

 

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.