Znam da ti je dosta svega

Znam da ti je dosta svega.

Znam da si pritisnut sa svih strana. Ušao si u ovu priču jer nisi imao kud. Trebao ti je posao da se osamostališ, da stvoriš porodicu, da postaneš svoj čovjek. Možda ni tvoji nisu dobrog zdravlja, morao si da im pomogneš, nisi imao izbora.

Piše: Bojan Milićević

A ovi su ti ponudili sve samo ako se učlaniš. Pomislio si „Pa šta? Toliki ljudi su se učlanili, žive pristojno, obezbijedili su i sebe i porodicu. Učlaniću se, glasaću, nije to velika žrtva u odnosu na ono šta dobijam. Danas svakako ne može drugačije.“

Skupljao si glasove, cijela rodbina ti je pomogla. Bio si sjajan student, znaju da si zaslužio da radiš. I baš negdje u novembru, kad se stišala gungula oko pokradenih kutija i glasova iz inostranstva, rekoše ti da dođeš na posao. Tek tako, bez konkursa, ali Bože moj, tako je to danas.

U kancelariji si očekivao da konačno počneš da radiš ono za šta si se školovao i što toliko voliš. Ispostavilo se da njima to nije naročito bitno. Nema veze, konačno imaš posao. Roditelji presrećni, a i ti konačno možeš da stvaraš porodicu.

Ili ipak ne možeš. Za stambeni kredit ti treba ugovor zastalno. Preletači su ih odavno dobili. I dok ga čekaš, onaj podbuli iz stranke, koji je prepisivao od tebe u osnovnoj, prijeti ti otkazom jer nisi došao na jedan partijski skup. Ona starleta koja je izbačena iz srednje škole postavljena je za tvog direktora. I tjera te da češljaš biračke spiskove i brojiš sigurne glasove jer zna da ti treba kredit.

Znam da znaš da starlete i ponavljači nisu samo u tvojoj firmi. Ima ih u školama i, što je još tragičnije, ima ih u bolnicama.

Znam da moliš Boga da „padnu“. Jer ti je muka od autobusa u koje vas trpaju da biste im tapšali na mitinzima. Jer ne želiš da sve ovo dočeka i tvoju djecu.

Dovoljno je da znaš i upamtiš samo ovo: NIKO ne može znati za koga si glasao! Svojoj djeci si dužan više nego „njima“.

Pet do 12 je!