Прво те још од основне школе убјеђују да си интелигентан само ако знаш математику.
Пише: Бојан Милићевић
Послије си перспективан само ако упишеш електротехнику или, евентуално, медицину.
Кад је завршиш, успјешан си само ако радиш у државној фирми.
Шаблонизација човјека наставља се тиме да дјецу треба да приволиш да наставе твојим стопама и остваре оно што је тебе неко приморао да оствариш.
Наравно, много је оних који су тим путем кренули природно, јер су надарени и склони техничким наукама. Препознаћете их по томе што не машу около својом дипломом и струком, труде се да поштују правопис, воле књижевност, а своју дјецу пуштају да одаберу свој пут, макар то био позив пекара или сликара. Јер заиста постоје нека дјеца која желе да буду просто пекари.
Са друге стране, много је и оних који све друге области знања сматрају ништавним. И сам сам више пута осјетио „сажаљење“ због тога што сам одабрао да се бавим руским и српским језиком и књижевношћу.
Више од тог сажаљења због „неперспективног занимања“ боли ме и вријеђа то што неко ко припада мом народу не препознаје значај сопственог језика, историје и књижевности. Мада, има један изузетак: лектора се обично сјете само када се у кафани заподјене расправа око тога каже ли се „спасен“ или „спашен“. Тад се сви лате телефона и пишу нам.
Хуманистичке науке су оно што у нама развија човјечанске особине. Ми знамо да људи нису машине. Ми, читајући о људским судбинама од средњовјековних житија светих па до Пекићевог Арсенија и Поповићевог Милутина, учимо да разумијемо сваког човјека и сваки његов поступак. Читајући Стерију и Домановића, ми учимо како да препознамо лажне вође и „родољупце“.
Недавно је Милован Витезовић причао о времену када су се и студенти пољопривредних факултета дјевојкама удварали говорећи стихове. Читајући поезију, ми се бранимо од окошталости и хладноће, од испрограмираности савременог човјека.
Изучавајући свој језик, ми му бранимо коријене и границе и тако обављамо посао граничара кроз године и вијекове. Нису залуд у вријеме краљевине дипломатске послове у свијету обављали Дучић, Ракић и њима слични, тј. људи који су имали свијест о другом човјеку и о свом народу као цјелини. Кад поново научимо да цијенимо свој језик и књижевност, вратићемо тај систем вриједности.
Сјећам се да ми је у Соби сјећања на Петра Кочића на крају обиласка кустос рекао: „У нашим архивима с почетка 20. вијека наилазио сам на спискове са именима разних политичара, инжењера, министара. Ниједно име ми није било познато. А Кочић, ево, траје.“
Леутар
Be the first to comment