Naivno bi bilo čak i sanjati da će se ’Rio Tinto’ ponašati drukčije od ostalih multinacionalnih korporacija. Štaviše, u pitanju je primer iz udžbenika kako korporativni kapitalizam, koji laička javnost naziva globalizacijom, deluje na lokalnom nivou.
Piše: Boris Jašović
U pitanju je primer iz udžbenika kako korporativni kapitalizam, koji laička javnost naziva globalizacijom, deluje na lokalnom nivou. Svi potrebni elementi su tu – moćna multinacionalna korporacija, profitabilna ruda, zavisna država, partnerski nastrojena vlast, lokalna ćerka firma, pritisak na stanovništvo da se iseli iz oblasti budućeg rudnika, dobro plaćeni lobisti, televizijske reklame koje korporaciju prikazuju u društveno odgovornom svetlu.
Da izvršna vlast Srbije nije tako duboko zagazila u projekat eksploatacije litijuma, možda bi priča o referendumskom izjašnjavanju građana o ekološkoj sudbini Jadra, Drine, Save, Dunava, i naposletku čitave Srbije, delovala uverljivije. Građani bi poverovali da je konačna odluka u njihovim rukama, odlučno bi stupili pred referendumske kutije i pocepali „Rio Tinto” kô Zvezda Kolubaru u prvenstvu.
Ovako, izgleda da je čitava stvar oko davanja zelenog svetla pomenutoj multinacionalnoj korporaciji uveliko svršena i da je spominjanje narodnog referenduma još jedna dimna zavesa koju vlast širi u centru Potemkinovog sela.
Naime, u korporativnom kapitalizmu ne biva tako često, zapravo to se dešava izuzetno retko, da narodna volja trijumfuje nad interesom multinacionalne korporacije. Nažalost, takav potencijalni trijumf podvučen naramkom lažne nade nije ništa drugo do opijajući blef lažne demokratije koja cirkuliše unutar današnjih kolonizovanih društava.
Multinacionalne korporacije su moćni, uticajni i apsolutno nedemokratski entiteti koji diktiraju globalna pravila igre, neometano gaze po radničkim i potrošačkim pravima građana širom sveta i prilagođavaju ekološke i radne propise država vlastitim potrebama! Te potrebe su usmerene ka neprestanom sticanju profita i zadovoljenju interesa deoničara – pojedinaca, banaka, fondova, drugih korporacija…
Sve ostalo je nebitno – zagađenje vode, zemlje, vazduha, ubacivanje nezdravih a isplativih hemikalija u proizvode – čak i u igračke, izrabljivanje jeftine radne snage i dečjeg rada, neplaćanje poreza državama i svaljivanje dažbina na leđa građana…
Naivno bi bilo čak i sanjati da će se „Rio Tinto” ponašati drukčije od ostalih multinacionalnih korporacija. Štaviše, u pitanju je primer iz udžbenika kako korporativni kapitalizam, koji laička javnost naziva globalizacijom, deluje na lokalnom nivou.
Svi potrebni elementi su tu – moćna multinacionalna korporacija, profitabilna ruda, zavisna država, partnerski nastrojena vlast, lokalna ćerka firma, pritisak na stanovništvo da se iseli iz oblasti budućeg rudnika, dobro plaćeni lobisti, televizijske reklame koje korporaciju prikazuju u društveno odgovornom svetlu.
S tim u vezi, ne bi bilo čudno ukoliko bi „Rio Tinto” uskoro donirao omladini Jadra nekoliko košarkaških tabli sa sve obručem i mrežicom, možda i neku teretanu na otvorenom pride. Tako nekako korporacije i shvataju društveno odgovorno ponašanje.
S druge strane, ekspertske i naučne studije koje korporacije naručuju i dobro plaćaju potrebne su im radi umirivanja javnosti, ali i da bi potvrdile navodnu održivost i ispravnost vlastitog načina poslovanja. Naravno da takve studije, s naučnog i metodološkog aspekta, nisu ni objektivne ni pouzdane, samim tim ni upotrebljive osim u demagoške svrhe. Ipak, izvršna vlast Srbije obećava građanima da prekopavanje Jadra neće otpočeti dok se prethodno ne uradi studija izvodljivosti.
Nevolja je u tome što će takva studija samo potvrditi da ne postoji opasnost od eksploatacije litijuma usled ekološki ispravne tehnologije koja će biti korišćena u procesu iskopavanja. Premda, teško je poverovati u mogućnost da će „Rio Tinto” preći na ekološki skupe i neisplative načine rudarenja koji će uticati na profit korporacije i olakšati duboke džepove njenih deoničara.
Uzgred rečeno, činjenica da je „Rio Tinto” već označen kao crna tačka ugrožavanja životne sredine, pošto je optuživan za nanošenje teške ekološke štete državama u kojima je poslovao, izgleda da nimalo ne dotiče našu ustreptalu vlast. Ona kao u transu ponavlja priču o fabrikama baterija i električnih automobila, novim, doduše jeftinim, radnim mestima, spektakularnom BDP-u i privrednom rastu.
Međutim, čemu sve to ukoliko jadarske ljubičice postanu crne, a makiška voda žuta? Ničemu, naravno! Vlast to dobro zna pa zato najavljuje referendum na kojem će voks populi demokratski aminovati sve ono što je ona unapred dogovorila s „Rio Tintom” i njegovim evropskim kompanjonima. Naime, vlast je u više navrata pokazala spretnost u cirkuskoj veštini žongliranja glasačkih kutija. Takođe, kadra je da svoje simpatizere brzopotezno uveri da nije pametno ostati bez milosti vladajuće partije, radnog mesta i privilegija zbog tamo neke izmišljene opasnosti od trovanja vode, vazduha i zemlje? Pa zar nismo dovoljno zatrovani da bismo sada olako propuštali istorijske šanse? Zar Beograd nije šampion sveta u disciplini zagađeni vazduh?!
I šta nakon ovakvih argumenata preostaje sirotom fanu vlasti nego da nemoćno slegne ramenima i zaokruži referendumsko „da”. Uostalom, referendumsko „ne” drugu Rio Tintu istovremeno bi značilo izborno „ne” drugarici vladajućoj partiji! A to, gospodin vlast, po cenu uništenja životne sredine, nikako neće hteti da dozvoli.
Sociolog / Politika.rs
Ostavi komentar