Veliki srpski pjesnik i diplomata Jovan Dučić dijelio je zajedničku sudbinu sa svojim narodom i u ratu i u miru. Duboke tragove ostavili su na njegovoj duši veliki istorijski događaji: Hercegovački ustanak (1875 – 1878), Prvi i Drugi balkanski rat (1912 – 1913), Prvi svjetski rat (1914 – 1918) kao i Drugi svjetski rat od 1941. do kraja njegovog života.
Nјegov otac Andrija i stariji polubrat po majci Risto Glogovac bili su aktivni borci u Hercegovačkom ustanku. Otac mu je poginuo u tom ustanku i sahranjen je u zajedničku ustaničku grobnicu na Pasatu u Dubrovniku. Tu je grobnicu Dučić često posjećivao sam ili u društvu književnika i prijatelјa Iva Vojnovića.
Kao dopisnik „Politike“ više puta je obilazio ratišta, u pratnji kralјa Petra, i slao izvještaje za objavlјivanje u listu „Politika“.
Svi narodi u Evropi i svijetu su se nadali da poslije Velikog rata (1914 – 1918) neće ponovo doći do krvavih sukoba u budućnosti. Zato je i formirano Društvo naroda (1919. godine), nakon toga Pakt Lige naroda (1925. godine), kao prethodnica današnjih Ujedinjenih nacija koje su formirane 24. oktobra 1945. godine.
Društvo naroda iz Ženeve uputilo je glavnim predstavnicima kulture u pojedinim narodima molbu da napišu po jedan članak o potrebi mira među narodima povodom Konferencije za razoružanje.
Za Jugoslaviju se Društvo naroda obratilo gospodinu Jovanu Dučiću, nekadašnjem stalnom delegatu Jugoslavije u Ženevi, da takvo svoje mišlјenje napiše i objavi.
Za Jugoslaviju mi mislimo da bi gospodin Jovan Dučić bio najkompentetniji, i molimo da mu se ovo saopšti direktno ili posebno. Nadamo se da će najviši listovi u zemlјi biti srećni da daju mesta tom njegovom članku, pisao je V. A. Mak Kenzi.
Ovom pozivu naš veliki pjesnik se odazvao.
„Ni jedan rat u istoriji nije potresao savest najbolјih duhova svog vremena koliko je to učinio Evropski rat. Mogao je to biti u antičko doba samo Peloponeski rat u kojem su uništavane tekovine jednog od najvećih vekova i najbolјeg lјudstva. Uostalom, ova dva svirepa rata imaju nešto zajedničko i srodno: i jedan i drugi su bili stvarno građanski ratovi (koji su uvek najodvratniji i najkrvoločniji), pošto je ondašnja Helada bila ono što je danas Evropa, znači jedna velika zajednica u nekoliko raznih država, i jedna zajednička civilizacija sa nekoliko raznih ognjišta. Možda ima ovde i još jedna druga zajednička crta: oba ova rušilačka rata su vođena mimo volјe njihovih naroda; i, najzad: Peloponeski rat je bio plaćen od Persijanaca, a Evropski rat su izazvali kapitalisti jedne idustrije. Ako dobre stvari sliče među sobom, zle stvari stoje još bliže jedna drugoj.
Ništa više ne užasava nego poređenje između samih rezultata Evropskog rata i motiva zbog kojih je on poveden. Nema žalosnije proporcije. Svi su narodi bili pobeđeni čak i nezaraćeni. Ako jedni na druge danas bacaju odgovornost, to nije zbog plaćanja ratnih šteta, nego iz straha od istorije koja će ovde imati svoju poslednju strašnu reč. Međutim, ostaje nam bar jedna korist od tog krvavog iskustva: osećanje svih nas da je rat izmenio svoje značenje u lјudskom životu, i da rat više ne donosi koristi nikom niti rešava išta. Uostalom, već je Aristotelo govorio da nije u čovečanskoj prirodi rat nego druželјublјe, što znači mir. Odista, ni najjači narod sad više nije siguran da će pobediti na kraju; jer je kraj neizvestan pošto u svom toku neminovno izazove komplikacije i među nezainteresovanim narodima, kakve se na početku nisu mogle ni naslutiti. Rat više nije kao što je bio do nedavno: dvoboj između dva naroda, posle kojeg jedan postaje bogat a drugi siromah. Narodi su danas vezani savezima, i to nekoliko njih ujedno, posle čega nema više ni izoliranih ratova. A takvi sa vezi uklјučuju svaka predviđanja, i unapred ometu svake kombinacije velikog stila.
Svi ratovi imaju jednu zajedničku osobinu: plan za pokoravanjem. Ali je bilo i takvih ratova u lјudskoj prošlosti čija je tendencija za pokoravanjem imala istovremeno i jedan viši čovečanski cilј: rat Aleksandra da zauzme Persiju, i da, nametnuvši joj civilizaciju grčkog genija, stvori jednu universalnu monarhiju na tri poznata kontinenta; i ratovi Julija Cezara koji je pokorio Galiju i Istok da stvori takvu universalnu monarhiju pod upravom rimskih zakona. Ovo su civilizatorski ratovi prema kojima svi drugi izgledaju sitni i kad su bili razumlјivi. Srednji vek je znao samo za dinastičke i religiozne ratove: moderni vek za nacionalne i ekonomske; a Evropski rat je izazvala samo megalomanija koja će ostati poslednji militaristički podvig u Evropi buržoazije i radništva. Danas su i oficiri više oduševlјeni mirom nego li nedavno, ratom. Poslednja evropska tragedija dokazuje da su pobedili narodi vojnički najmanje spremni, a rat sy izdržali samo narodi finansijski najsigurniji. Pred ovom istinom moraju da padnu svi prohtevi za nove ratne avanture.
Svaki budući rat će biti protivan onom što je bio rat pomenutog makedonskog kralјa i rimskog diktatora: biće samo protivnik civilizacije, destruktivan i nehuman, pošto ometa kontinuitet duhovnog stvaranja koje se danas vrši u kabinetu i laboratorijumu, u fabrici i u atelјeu, gde nema progresa bez mira. S obzirom i na to da u buduće ratuju mašine protiv mašina, bolјe reći mašina protiv čoveka, otpada i starinski pokretač lјudske lјubavi za lično viteštvo. Svaki budući rat je neminovni agent sirotinje i bolesti, obarač velikih tvorevina lјudskog genija i lјudskog rada, i onog što smo sami stvorili, i onog što smo primili u nacleđe od predaka. Svaki heroj koji izmakne smrti, to je gotov invalid. Rat se više ne vodi u planini i na dalekom polјu, nego rovovi idu po gradovima i razorna zrna padaju na katedrale, i muzeje i biblioteke, koje se više ne daju ponovo dići ni posle makakve pobede i makakvih lovora. Danas jedan duži rat ostavi zemlјu bez radne snage koju ne mogu zameniti bogalјi. Pokolenje koje se rodi iz ratnih godina nosi tragove razvrata, i straha i bolesti, i daje lјudstvo nevropatsko i anarhično, kao što se to vidi i danas. Najbolјi dokaz današnje moralne depresije i oslablјenja krvi, to je što za skoro petnaest godina posleratnog mira, lјudstvo nije dalo ni jedan nov pronalazak u nauci niti ijedno veliko delo u umetnosti. Sve što i sad imamo, to je plod velikog preratnog spokojstva za poslednjih decenija sjajnog devetnaestog stoleća: turbina, telegraf žični i bezžični, telefon, rentgenovi zraci, radium, avion, kao i svi serumi, i kao i svi veliki osnovi liberalizma i humanosti. Novo koleno pokazuje rastrojstvo, tragove velikog moždanog potresa od kakvog su umirali vojnici pri pucanju iz teških batepija. Fizička oronulost dece rođene za vreme rata, ne obećava da će svet skoro izići iz haosa moralnih i duhovnih nereda celog jednog naraštaja.
Najubedlјiviji razlog za današnjeg čoveka u propagandi za mir: to je što rat ništa ne donosi a sve uništi. U poređenju rata i mira nije više dovolјno isticati Milosrđe kao najvišu osobinu duše i duha, jer će srce čoveka – izišlog iz jednog svirepog rata – ostati i dalјe zatvoreno pred takvim argumentom! Savremeni čovek mora da pre svega jasno uvidi kako rat znači glad, a da mir znači sitost; ili da pobeda znači samo uspeh jedne mašine nad drugom, i jednog gasa nad drugim, što više ne znači ni viteštvo ni pobeda, nego sigurna destrukcija i smrt, ma u čiju korist ratna sreća okrenula. Nema više ratne sreće nego samo ratne bede. Nekad je bilo sasvim drukčije. Herodot kaže da je u bitci kod Maratona izgubila Grčka svega devedeset vojnika, a tu je Evropa pobedila persijskog kralјa koji je od Evrope hteo da napravi svoju satrapiju. Plutarh kaže da je Aleksandar u bitci kod Granika izgubio svega sto dvadeset vojnika, a u bitci kod Arbalesa svega hilјadu i pet stotina, posle čega je Evropa zavladala Azijom. I, najzad, Cezar piše da je u bitci kod Farsale izgubio svega dvesta lјudi, a posle te bitke je bilo rešeno pitanje Rimske Republike… Međutim, za postizavanje ovakvog jednog cilјa, trebalo bi danas milioni lјudi i milijarde funti. Jedna godina rata upropasti danas uštede koje lјudski znoj ne može decenijama nadoknaditi; a Evropski rat je nekoliko naroda doveo do prosjačkog štapa, – Gladnom današnjem čoveku treba govoriti o potrebi mira samo na način kako bi osetio nepotrebnost da na druge zarati s uverenjem da će takvim ratom išta postići. Hrišćanska doktrina o Milosrđu nije bila dovolјna kroz vekove da ukroti zločinačke instinkte čovekove; i žalosno je konstatovati da su baš najpobožniji narodi vodili najsvirepije ratove u istoriji. Doktrina o miru mora da najzad uzme izgled jedne praktične ideje o životu. Inače je stvar mira propala.
Hrišćanstvo je odobravalo defansivni rat. I danas se ceo svet oruža, a najveći deo se odista oruža za defansivu. Ovo je jedna od najstrašnijih posledica poslednjeg rata. Starijim narodima takvi ogromni troškovi još i ne padaju toliko teško jer su od predaka nasledili gotove gradove, puteve, mostove, železnice, bolnice, biblioteke i škole; ali mladim narodima su takvi troškovi neizmerna nevolјa pošto oni ništa od sveg toga nisu nasledili od predaka i sve im je to potrebno da sada stvaraju. Prema tome, čak ni troškovi oko naoružanja nisu samo pitanje pojedinih suma nego gorko pitanje ovakvih složenih istorijskih slučajnosti. Za nesreću još veću, danas se u Evropi svako plaši svakoga, i svi spavaju samo na jedno oko, kao u tamničkoj sobi robijaši gde jedan drugog ne poznaju i gde jedan od drugog čeka samo prepad. Otišlo se tako daleko u takvoj panici da sad vežbaju i decu i žene u rukovanju eksplozivima i gasovima. Nikad odista lјudstvo nije poznavalo ovakve slučajeve, i ono izgleda van sebe. Možda će se otići dotle u takvom strahovanju da će lјudi svoju uštedu i pojedinačno trošiti na kupovanje za sebe eksploziva i gasova pre nego knjiga i lekarija. Strah od života postaće na taj način strašniji nego strah od smrti.
Nama u Jugoslaviji nije teško pledirati za mir koji nam nikad drugi narodi nisu hteli dati. Danas Jugoslavija ima prava da traži za sebe priznanje da je jedan od najmoćnijih čuvara reda i ravnoteže na ovoj strani Evrope. Nјena duga istorijska stradanja su postala izvorom, njene duboke ozbilјnosti pred opasnostima života isto toliko koliko i pred opasnostima smrti. Ni jedna druga nacija ne daje svojim susedima više garantija za mir granica i sigurnost odnosa. *Mi smo i za vreme rata i posle njega verovali da pravo ima svoju silu u sebi, i da pobeda ima svoje zakone u jednoj višoj volјi. Mi smo za mir. Zato i verujemo da na istoku imamo ne samo jednu karijeru nego i jednu misiju“.
Beogradska „Pravda“ je 15. marta 1932. godine Dučićev članak objavila u cjelini.
Be the first to comment