Biti „savršena žrtva“

Nakon što je Danijela Štajnfeld optužila Branislava Lečića da ju je silovao, negativni komentari upućeni glumici ne prestaju da se nižu.

Ne samo komentatori na društvenim mrežama i u onlajn vestima, već i naslovnice pojedinih domaćih medija, počeli su da izvlače pojedinosti iz života Danijele Štajnfeld preko kojih žele se glumica prikaže u negativnom svetlu – od uloga koje je imala, do fotografija koje postavlja na svom Instagramu. I to sve radi diskreditovanja vrlo ozbljnih optužbi koje je danijela Štajnfeld iznela proteklih dana. Zapravo, u očima javnosti, ona nije „savršena žrtva“.

Fenomen „savršene žrtve“ javlja se svaki put kada naša očekivanja o ponašanju žrtve nasilja – pre ali i nakon što se zločin desi – budu „izneverena“. Na osnovu sopstvenih pretpostavki, ljudi „odlučuju“ da li će verovati žrtvi. Ukoliko smatraju da se žrtva ne ponaša na njima prihvatljiv način, njene tvrdnje neće mnogo biti uzimane u obzir.

Tanja Ignjatović, psihologinja „Autonomnog ženskog centra“, navodi za naš portal da ne postoji ništa što žrtva radi – „pogrešno“ ili „ispravno“ – čime bi mogla da izbegne nasilje – jer je kontrola za nasilno ponašanje i delo kod učinioca, jer je on taj koji odlučuje o tome.

„Ništa u ponašanju žrtve ne može ni da opravda radnju počinioca, koji je uvek i isključivo odgovoran za svoja dela i posledice takvih dela. Baviti se time kako je žrtva živela i šta je radila – skreće pažnju sa zabranjenog ponašanja počinioca, na navodno ‘pogrešna’ ponašanja žrtve, što je implicitna ili otvorena optužba žrtve za ‘doprinos’ nasilju i povredi“, navodi Tanja Ignjatović za B92.net.

Kada dolazi od javnosti koja nema dovoljno informacija i znanja o prirodi pojave, onda može da se razume i kao nesvesna potreba za odbranom od zastrašujuće pomisli – da se tako nešto može desiti svakome od nas, da smo potpuno nezaštićeni i nebezbedni, čak i u privatnim i bliskim relacijama, objašnjava ona.

„Zbog toga nam je lakše da verujemo da je žrtva ‘doprinela’, da se ona ‘pogrešno’ ponašala, jer da to nije radila, nasilje joj se ne bi desilo. To je pogrešno opšte uverenje, a svaki takav komentar nanovo traumatizuje žrtvu. Kada bi takvi komentari dolazili od predstavnika institucija to bi se smatralo sekundarnom viktimizacijom, koja je nedozvoljena“, izričita je Tanja Ignjatović.

„Savršena žrtva“ ili „idealna žrtva“ postoji i kada je reč o drugim oblicima nasilja. Tom pojavom se bave teorija i nauka, da bi se takva očekivanja izbegla u institucionalnoj praksi. Radi se o očekivanju da žrtva izgleda i da se ponaša u skladu sa „tipičnom“ predstavom žrtve, koju kreira kultura, društvo, zajednica. Ta se očekivanja odnose i na svojstva osobe, kao i na ponašanja nakon učinjenog nasilja.

Kod seksualnog nasilja neka svojstva žrtve mogu da budu „nespojiva“ sa slikom „očekivane“ ili „savršene“ žrtve.

Tanja Ignjatović objašnjava da što je odnos žrtve sa učiniocem privatniji i intimniji, teže je postići utisak da je osoba žrtva seksualnog nasilja, a da nije reč o pristanku – dobrovoljnom seksualnom odnosu.

„Naša očekivanja idu u pravcu da je nasilnik nepoznato lice, višestruki učinilac, da se napadi dešavaju noću, na javnom prostoru koji nije prometan, osvetljen i slično. Starije žene, one koje ne odgovaraju društvenom kriterijumu ‘lepe’ ili ‘smerne’ žene, koje se bave zanimanjima koja dovode u pitanje njihov ‘moral’ (posebno ako je reč o ženama koje su eksploatisane prostitucijom ili pornografijom), ne uklapaju se u sliku ‘očekivane’, a još manje ‘savršene’ žrtve seksualnog nasilja“, navodi Tanja Ignjatović, pa dodaje:

Javnost neće biti na njihovoj strani, neće im verovati, izražavaće sumnje, njima će biti teže da u institucionalnim postupcima dokažu da su žrtve. Inače, u institucionalnim i sudskim postupcima, ne smeju da se koriste podaci i dokazi koji se odnose na seksualnu prošlost i ponašanje žrtve, odnosno mogu da budu prihvaćeni, samo ukoliko je to neophodno i relevantno za postupak.“

„Ako ne izgleda ili se ne ponaša na nama očekivan način – u riziku je da joj se ne veruje“

Kada govorimo o „savršenoj“ žrtvi, to su takođe i očekivanja o tome kako žrtva izgleda nakon učinjenog nasilja.

„Očekuje se da ona ima (samo) određene emocije, na primer da je tužna, utučena, depresivna, nikako ne sme da se (na)smeje; da se ponaša na određeni način, na primer da ne može da spava, da jede, ne može da misli, radi, nikako da nastavi svoj život; da njeno telo izgleda na određeni način, na primer da je prekriveno podlivima, ogrebotinama i drugim povredama, koje potvrđuju da je korišćena sila i da se žrtva branila, ali nije uspela da izbegne nasilje. Ako ne izgleda ili se ne ponaša tako – u riziku je da joj se ne veruje„, rekla je ova psihologinja.

Tanja Ignjatović ističe da ne postoji nijedan način ponašanja i oblačenja koje opravdava bilo kakvu vrstu nasilja koju možemo da proživimo – pa ni silovanje.

„Nasilnici, seksualni zlostavljači koriste okolnosti i svesno biraju žrtvu po dva osnovna kriterijuma – da su im dostupne i da neće pružiti otpor, ili bar ne tako efikasan otpor. Neka lična svojstva nas čine ranjivijim, to su na primer godine – što je osoba mlađa veći je rizik da bude žrtva; žene su u neuporedivo većem riziku da budu žrtve seksualnog nasilja nego muškarci i slično“, kaže Tanja Ignjatović za B92.net.

Prema njenim rečima, podaci o seksualnom zlostvaljanju pokazuju da se ono dešava ženama svih godina, fizičkih karakteristika, obrazovanja, profesija, ekonomskog statusa, daleko najčešće od učinilaca koje poznaju, koji su im bliski, s tim što su neke žene u većem riziku da postanu žrtve.

Izvor: Sanja Dojkić / B92

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.