Otac Mojsej Beri – Od lutajućeg hipika i dilera droge do pravoslavnog sveštenika

Pravoslavlje je istina. To je jedini istiniti put ka spasenju, ispoveda otac Beri. Jednom kad shvatiš suštinu, nema više skrivanja od istine

Ne biste nikad pretpostavili da je veseli pravoslavni sveštenik koji s takvim poštovanjem iznosi zlatnu čašu iz oltara crkve ikone Bogorodice „Neočekivana sreća“ jednom bio diler droge, lutajući hipik i vlasnik kafića sa svojim andergraund bendom, a kamoli potomak Natanijela Buna, sina legendarnog američkog junaka Daniela Buna. Otac Mojsej Beri (Moses Berry), koji je sada u svojim šezdesetim godinama, još uvek je kotrljajuća plamena lopta iz koga kulja spontana bujnost. On skače sa jedne priče na drugu dok prolazi iz jednog u drugi deo Muzeja afro-američkog nasleđa Ozarka koji je osnovao u svom rodnom gradu Eš Grouv. On je čovek koji odmotava klupko čvrsto umotanih priča, jedne povezane sa drugom, i sa trećom.

Priča Oca Berija, u stvari ceo njegov život, ukorenjen je u mračnoj istoriji američkog robovlasništva. Muzej sastavljen od tri prostorije koji je sam otvorio do vrha je ispunjen predmetima nasleđenih i odabranih iz porodične kolekcije. Dve izbledele sepije u ovalnom okviru pokazuju njegovu prababu, Mariju Bun, Natanijelovu ljubavnicu, i njenu ćerku Karolajn Bun Beri, njegovu babu. One nose krute haljine sa šnirovima i šešire širokih oboda koji su bili u modi u 19. veku. On kaže da je dete robinje ljubavnice rođeno na prelasku iz mraka u dnevnu svetlost, odgojeno u zemlji senki, ne od ovog sveta. To su deca čije se postojanje negira, čije je odsustvo u američkoj svesti znak njihovog prisustva.

Kolaž crno-belih fotografija, požutelih istorijskih dokumenata, alatki i predmeta za svakodnevnu upotrebu poređani su duž zidova u ličnom muzeju Oca Berija, otkrivajući kako intimne lične činjenice porodičnog života stvaraju bazličnu istorijsku priču u udžbeniku. On pokazuje izbledelu fotografiju mlade crne devojke u beloj haljini. „Ovo je Fani Mari sa 13 godina 1866. godine“, objašnjava Beri. „Fani je spasla život mladog čoveka samo time što mu je prala veš za 10 centi nedeljno. Zbog toga je svaka mala stvar koju radiš važna. Jednostavan čin ljubaznosti, naizgled beznačajan gest može imati neverovatan uticaj“. Mladi muškarac, koji je upao u nevolju i čija ga se porodica posle toga odrekla, kasnije je postao profesor istorije. Ispod nje je druga fotografija, u boji ovog puta, jedne stare žene u roza haljini i širokom raskošnom nedeljnom šeširu. „Ovo je gospođica Olivija Mari, ćerka od Fani, koja je umrla sa 93 godine 1991. Ona se šetala ovim ulicama u dugim haljinama sa šeširom čak i posle 60-ih. Bila je tip Tetka Džemajme i sramota za mlade ljude u gradu. ’Pogledaj je’, pokazivali bi i gledali je, ali bih im ja rekao da ne možeš odbaciti ljude posle samo jednog pogleda. Mi ne znamo ko je ta osoba, ko je ona u stvari“.

Otac Mojsej propoveda

Pre više od 40 godina, afro-američki tinejdžer Karl napušta dom sa 15 godina nakon što je čuo da u Kaliforniji mladi ljudi ispaljuju cvetove umesto metaka. „Kalifornija, čoveče“, priseća se on u svojoj crnoj rasi, tamnijoj od njegove sjajne kože na toplom majskom suncu, „Kad sam čuo za Kaliforniju, vladavinu cveća, i kako ljudi žive zajedno u ljubavi, morao sam da odem“. Stopirao je prema zapadu iz svog rodnog grada Eš Grouv u Misuriju. U Kaliforniji je živeo u komuni, naučio je kako da zavija hašiš, i da boji majice. Vratio se u svoju rodnu državu Misuri i nastanio se u gradu Kolumbija. Tamo se snalazio prodajući predmete od kože, naročito londonski Latigo, u maloj radnji na uglu Osme ulice i Brodveja. Noću je svirao džez rok sa svojom grupom „Hani Čile“, koja je čak imala i lokalni hit singl. Bio je aktivan u komuni Stouni Bruk koja se sastajala pored močvare u granitnim brdima. Sreća mu se preokrenula kad je otvorio andergraund kafić „Kompanija duginog hleba“ (Rainbow Bread Company). Dok je zvanično to bio „kafić“, kao što je bio slučaj sa većinom kafića u to vreme, veću zaradu je imao prodajući hašiš i marihuanu. To bi i dalje bio unosan ilegalni biznis da ga gradska policija nije zapalila. Pošto nije uspela da obezbedi nalog za pretres, policija je sprovela raciju. Za vreme tog nasilnog upada policije, koji je za posledicu imao skoro potpuno uništenje kafića, Karl i njegovi partneri su uhapšeni i odvedeni u pritvor.

Bez odbrane, Karl je bačen u samicu. „To je bila ćelija od bukvalno dva kvadratna metra. Bez prozora. Sa posudom u koju bi ubacili parče ustajalog hleba“. Karl nije znao koliko dugo je bio zatvoren u toj mračnoj rupi. Ali bojao se najgoreg. Po zakonu, njegova kazna je mogla da se produži do 15 godina zatvora. „Dodirnuo sam dno. To je bio kraj“, priseća se Otac Beri razbijajući svečanost događaja grlenim smehom koji preko srca i duše dostiže đonove njegovih cipela. „Sećam se dana uoči izricanja presude. Spustio sam se na kolena u toj mračnoj, uzanoj ćeliji i molio sam se prvi put u životu. Molio sam se i dozivao Boga kao nikada do tada. Rekao sam, „Gospode, izvuci me iz ovoga, i ako to učiniš, obećavam da ću ti služiti“.

Sledećeg jutra, Mojsej je čuo kako se ključ okreće u bravi ćelije. Prvo nije hteo da izađe. Čuo je kako su stražari ponekad tukli zatvorenike i onda ih vraćali u ćeliju. Moren slikama brutalnog prebijanja zatvorenika koje je video pre nego što je gurnut u samicu, odbio je da izađe. Stražari su morali da ga izvuku na svetlost vičući, „Pušten si! Izlazi!“

„Pokajao se“, razmišlja Otac Beri. „Policajac koji je podneo prijavu protiv mene se pokajao. Došao je u stanicu pre ponoći i povukao sve optužbe. Mora da je došao baš u vreme moje molitve“. Od tog dana, život Oca Berija se potpuno promenio. Njegova duša je čula božanski glas.

Pravoslavna crkva ikone Bogorodice „Neočekivana radost“

Pravoslavna crkva ikone Bogorodice „Neočekivana radost“
Međutim, proći će nekoliko godina dok put Mojseja ne odvede do pravoslavlja. Po njegovom oslobađanju, Mojsej je otputovao u Njujork, gde je postao učitelj u Harlemu. Tamo je upoznao svoju ženu, liberalnu jevrejsku učiteljicu. „Sećam se kako smo šetali ruku pod ruku ulicama Harlema pevajući pesme Bitlsa. Ljudi su sigurno mislili da smo ludi“, priseća se otac Beri. Nakon spontane odluke, prihvatili su poziv prijatelja da posete Ričmond u Virdžiniji. Posle osmočasovne vožnje, isti prijatelj koji je bio pravoslavac nagovorio ih je da odu u pravoslavnu kapelu dva sata odatle. I pored opiranja, na kraju su našli kapelu; bila je na drugom spratu nečije kuće sagrađene u kolonijalnom stilu. „To nije bila crkva; to je bila nečija dnevna soba“, kaže Beri. Ali kada su ušli, i pored improvizovanog hora od tri ili četiri žene, on nikad nije čuo službu poput ove. „Čuo sam reči kao Raduj se, snažni Budilniče zaspalih savesti! Raduj se, mirisna Jabuko, Koja si od neplodne proizrasla i mila Hristu javila se! Raduj se čašo, kojim nas obilno pojiš primerom! To je bila poezija. To je bila lepota i mir i ljubav. Tu je bio miomiris. Tu je bilo poštovanje. Nigde nisam čuo takvu liturgiju. Od tada sam postao pravoslavan“.

Od tog trenutka, Beri se trudio da ispuni svoje obećanje Bogu. Radio je sa ugroženom omladinom, zatvorenicima i narkomanima. Jedno od njegovih mnogobrojnih dostignuća uključuje i osnivanje sedmostepenog programa rehabilitacije od zavisnosti u Detroitu zasnovanog na principu spasenja u pravoslavnom bogoslovlju.

Njegova dva poslednja dostignuća su osnivanje muzeja i crkve u Eš Grouvu u Misuriju. Otac Beri i njegova porodica su se vratili svojim korenima. Iselili su se iz udobne trospratne viktorijanske kuće u predgrađu Sent Luisa u 150 godina staru seosku kuću, istu kuću u kojoj je rođena njegova prababa. „Većina crnaca se iselila iz Eš Grouva. Moja porodica je ostala. Kad su čuli da hoću da otvorim muzej u tom gradiću, rekli su mi „Budi oprezan, belcima se to neće svideti“. Međutim, muzej je doživeo uspeh i postao je ponos gradića.

Afro-američki muzej Ozarka izlaže ličnu kolekciju istorijskih predmeta intimno povezanih sa „mračnom stranom“ porodice Bun. Neki od njih su vezovi koje su njegova prabava i baba zajedno izrađivale. Jedan vez iz 1790-te godine je bio istaknut u Podzemnoj železnici. Trougani zeleno-smeđi-žuti vez postavljan je na terasama „sigurnih kuća“, i predstavljao je znak da su u njima dobrodošli odbegli robovi. Iznad vrata druge prostorije je „testera dve dame“, još jedan predmet koje su dve žene koristile. Manji je, tanji i kraći za barem trideset santimetara od uobičajene testere.

Parohijani na službi

Još jedan izloženi predmet je kovani novčić koji pokazuje linčovanje tri crnca na Veliki petak 1906. godine u Ozarku, i originalna oznaka za robove Brok iz 1858. koja je korišćena na aukcijama robova u kućama te kompanije po celom Jugu. Otac pokazuje „šraf ključ“ (screw lock) koji izgleda kao zastrašujuća gvozdena potkovica sa dugačkim šrafcigerom kojim se zavrtao veliki šraf na člancima robova. Po Beriju, od njega potiče izraz „zašrafljen“ jer su robovi jedni drugima javljali „taj i taj je zašrafljen“ (screwed – stradao, nagrabusio). „Izvanredan napredak Afro-amerikanca“ od Lankastera Votera iz 1898 u kožnom povezu, požuteo, a iza njega, u zastakljenoj kutiji, isti naslov ali u prvobitnom povezu iz 1852. Slike i fotografije u muzeju govore o robovima koji su se borili na strani Severa i kasnije su zahvaljujući tome oslobođeni, o dvanaestogodišnjem beguncu koji je umro od smrzavanja, bračnim parovima koji su osnivali crkve, robu pobunjeniku koji je imao vizije i organizovao službe u šumi, i na kraju osnovao Afričku metodistočku anglikansku crkvu.

Još jedna zanimljivost je ručno rađena afrička Mami lutka, karikatura figure karipske razmene robova. Lutko stoji sama na stočiću prekrivenim zelenom čojom na izlazu iz muzeja. Usne, nos i oči na njenom drvenom licu su uvećani. Nosi zeleno-žutu kapu ispod koje štrče crne kovrdže. „Mami je matrijarh iz Zapadne Afrike“. Otac Beri objašnjava suptilne nijanse kulturne istorije u svakodnevnim predmetima dok okreće lutku u ruci. „Ona je ispod ovoga voćna plesačica Džozefin Bejker“, kaže on dok se lutka preobraća u prsatu egzotičnu plesačicu sa golim trbuhom i tipičnom tacnom sa bananama i ananasima na glavi. Lutka predstavlja metaforu ljudskog preobraženja, rafinirani simbolizam složenosti površine i unutrašnjosti duše.

Otac Beri završava poslednjom pričom koja naglašava važnost međuljudskih odnosa, jedine stvari koja može da prevaziđe bezličnost istorije, odvojenost rasa, nesporazum među klasama. Nekoliko jardi od kuće Berija-Buna je porodično groblje. Sivo kamenje obeležava mesto počinka robova koji nikad nisu stigli do svoje krajnje destinacije u Podzemnoj železnici. Jedan od nosača Hariet Tubman je tamo. Takođe i grobovi Marije Bun i Karolajn Bun Beri. „Možda tri meseca pošto smo se doselili u ovu kući, stvari su još bile nesređene. Vraćam se iz crkve i odjednom vidim crvenu Korvetu sa kalifornijskim tablicama parkiranu pored kapije na putu za groblje. Vidim troje plave dece pozadi. „Šta radite ovde?“ pitam ih. „Izvinite“, odgovore ljubazno. „Nismo videli da neko ovde živi“ (to je rekao visokim tonom podražavajući belce“. Ja im kažem osorno „Tu sam da vam kažem da živim ovde, i vi ste na mom posedu. Šta radite ovde?“ Ispalo je da je tu decu odgajila crna dadilja koja je sahranjena u polju. „Memi nas je odgojila od sedme godine kad nam je majka umrla“, rekli su. Tako da su ta deca dolazila svake godine na dan njene smrti da postave cveće na njen grob“. On završi svoju priču kao propoved. „Jednostavan čin ljubaznosti može dostići beskonačnost; može spasti tvoje dušu pored druge“.

Otac Mojsej Beri sada pruža nadu iz zlatne čaše svake nedelje u 10 prepodne u maloj, belo-crvenoj drvenoj crkvi sa zlatnom kupolom lukovicom usred kukuruznog polja u ruralnom Misuriju. „Nema druge nade osim u našeg Gospoda, Boga i Spasitelja Isusa Hrista“, smeje se on. „Ja sam živi primer imanentne Božije ljubavi prema svojoj deci, čak i prema onoj koji su daleko zalutali, očajanja koje prelazi u nadu. Nikad ne smemo izgubiti nadu“.

Izvor: Stražnji Dućan

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.