Frontmen benda Ekatarina Velika danas bi napunio 62 godine.
Rođen je 1958. u Zagrebu, a sa šest godina se preselio u Sarajevo. Odatle je, nakon nekoliko godina, došao u Beograd i tu ostao do kraja života. Njegova ljubav prema muzici je bila neopisiva. Često je isticao kako čovjek u životu treba da radi ono što voli, a on se tokom cijele karijere trudio da tako i bude.
Iako mu porodica u početku nije pružala podršku, već poslije prvih muzičkih priznanja, odlučili su da ga prate na putu koji je odabrao. Rokenrol mu je bio smisao života i medijum kojim je slao poruke koje je smatrao bitnim. Krajem osamdesetih godina osnovao je bend „Limunovo drvo“, nakon toga poznati sastav „Šarlo Akrobata“, ali najveću slavu stekao je u bendu „EKV“. Kroz muziku se svim silama borio protiv šunda i kiča koji je počinjao da dominira scenom u to vrijeme. Kritičan je bio prema svim negativnim pojavama u našem društvu i nije se libio da javno iskaže svoje mišljenje.
Milan je posljednji intervju dao Rastku Šejiću za nedeljnik „Intervju“ 1993. godine. Tokom tog razgovora osvrnuo se na stanje u zemlji i na začarani krug egzistencije bez mnogo smisla.
Podsjetite se njegovog posljednjeg intervjua u kojem je govorio o stanju u zemlji.
„Sredina u kojoj živiš može jako da utiče na tebe, može da ti ostavi razne povrede… Svako ružno lice koje sretneš u životu ostavi trag na tebi. A da ne govorimo o stanu u kome živiš, betonu kojim si okružen, tako da mislim da golemi procenat invalidnosti potiče iz toga što žive u jednom nehumanom okruženju, trivijalnom arhitektonski, ali i ljudski, što je mnogo važnije. Da ne govorimo o raznim oblicima zaglupljivanja od strane medija i od strane ustanova koje ljudi moraju da posećuju ne bi li nekako prošli kroz život, ne bi li nešto saznali o tome kako da upotrebe sebe i svoje talente da bi uopšte mogli za dođu do novca sa kojim bi preživeli, nahranili novu decu koja bi opet živela u getima, itd, itd. Iz geta je sve sumorno, sve je strašno…“, rekao je tada Mladenović.
„Život je ovde postao nemoguć. Strašno je samo što se ljudi ne bune zbog toga. Svako se plaši da ne izgubi neki osnovni minimum koji mu je ipak zagarantovan do sada bio, a sada i taj minimum prestaje da postoji. Vrlo sam razočaran u ljude koji su dozvolili da ih sahrane i moralno, i ljudski, dozvolili su da ih prijatelji izdaju, da oni izdaju svoje prijatelje i braću i sve živo, i da se sve to završi u jednoj opštoj kaljuzi. Danas smo pričali kako si ti došao dovde, i kako sam ja video klince koji su sat vremena čekali tramvaj da bi došli u školu, i nisu ga dočekali. Sve mi liči na čekanje nekog tramvaja koji treba da se pojavi, a u stvari treba učiniti nešto konkretno, tako da je to strašno sve zajedno: koliko su ljudi neangažovani i koliko je taj osnovni minimum važniji od ljudskog dostojanstva koje je sve dublje u blatu… Poniženi i uvređeni, bukvalno tako“, zaključio je tom prilikom.
Milan Mladenović umro je 4. novembra 1994. godine od raka pankreasa.
(Direktno)
Be the first to comment