ODLAZIMO…

Mi odemo, a sve ostane,
Dugoročni planovi i domaći zadaci,
Dugovi kod banke,
Novi auto koji smo kupili zbog statusa.

Mi odemo, ne stavimo čak ni hranu u frižider i sve propadne,
A odeća ostane na čiviluku.

Mi odemo, nestanemo i sa nama sve što smo mislili da je značajno, sve što smo imali.
Život ide dalje, ljudi prebole, odreaguju, podignu se i slede svoju uobičajenu rutinu.

Mi odemo iako su nam svađe, bezobrazluci, netrpeljivost, nestrpljenje, neverstva služili samo da bi nas udaljili od onih koji su u naš život unosili ljubav, sreću i radost.

Mi odemo i svi problemi za koje smo mislili da su ogromni pretvore se samo u jednu veliku prazninu, i nema problema. Jer problemi žive u nama. Razne stvari imaju energiju koju im mi damo i mogu samo da utiču na nas onako i onoliko koliko dozvolimo.

Mi odemo, a svet je i dalje haotičan kao da naše prisustvo niti odsustvo ne pravi nikakvu razliku. A ustvari i ne pravi. Svet neće plakati za nama. Mi smo mali ali arogantni, jer zaboravljamo da smrt uvek vreba.

Mi odlazimo, tako je to. Tačno je tako, dok trepneš život prođe.
Život je kao dim od pare koji brzo nestane. Vaš pas bude nekome poklonjen i on se veže za nove vlasnike.
Udovica se opet uda i ima seks, i oni odu ruku pod ruku u bioskop.

Mi odemo i brzo smo zamenjeni na položaju koji smo imali u kompaniji.

Stvari koje smo koristili brzo bivaju poklonjene, neke čak i bačenel. Stvari koje nismo nikada koristili, koristiće neko drugi.

Kada najmanje budemo očekivali, izgubićemo zdravlje, lepotu… Ustvari ko uopšte očekuje da će da umre. A da smo očekivali smrt možda bismo bolje živeli. Možda bismo danas nosili svoju najbolju odeću. Možda bismo danas vodili ljubav. Pojeli bismo desert posle ručka. Očekivali bismo manje od drugih.
Ako bismo očekivali smrt, možda bismo lakše opraštali, učestvovali u više dobrotvornih akcija, češće bismo rekli: volim te, divno je što postojiš… više bismo se smejali, prošetali bismo popodne pored mora, češće bismo se zagledali u nečije oči, divili bismo se zvezdama, možda bismo želeli da imamo više vremena, a manje novca.

Ko zna, možda bismo čak shvatali da nije vredno se uznemiravati zbog običnih stvari. Slušali bismo više muziku i plesali bismo, iako ne znamo.

A vreme leti. Od trenutka kada smo se rodili započinje brzo putovanje ka sigurnom kraju. A ima još i onih koji žive užurbano!

I ne primećujemo taj poklon gde je svaki dan više, ustvari jedan dan manje, jer mi odlazimo stalno malo po malo sa svakom sekundom koja prolazi.

Šta ćete uradti sa to malo vremena što vam je ostalo?!

Neka iz dana u dan postajemo bolji i nek saznamo šta je stvarno vredno u ovom prolazu na Zemlji!!! Čak i zato što ćemo mi otići…

Jrm

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.