Bolji život – najgenijalnija pjesma svih vremena

Jedna od najgenijalnijih pesama ikada nastalih na našem podneblju je pesma „Bolji život“ iz istoimene serije, a u izvođenju Dada Topića.

Zašto genijalna? Zato što se doima da kompletnom svojom teksturom, muzikom i tekstom, čak možda i neplanirano i nenamerno, proživljava i opisuje usud i, u suštini, tužnu sudbinu svih nas koji pripadamo zlosrećnim generacijama koje su odrastale, stasavale i živele u ovom suludom vremenu u Srbiji (Jugoslaviji).

Najpre taj sumorni uvod koji forsira prirodni mol (eolski modus) poznat kao najdepresivniji muzički kolorit, praćen hipnotičkim ravnim ritmom koji asocira na neminovnost prolaznosti života. Pa kaže:

“ Ja hoću život, bolji život, da ga zgrabim poput tigra. Život nije dečja igra.

Ja hoću više, hoću bolje još, hoću sve, pa kako bude. Al’ što to vredi kad ne spadam u taj soj, jer život traži bolje ljude“

Taj Dadov polupogubljeni nazalni bariton nekako te uvlači u tu priču svakog od nas koji smo se, i pored svih zala i nesreća koje su nas zadesile, nekako svi na svoj način borili da opstanemo, da uspemo, da nešto jadni pomaknemo, ne iz mrtve tačke, nego sa minus hiljadu. Ljudi smo, imamo želje, maštu, ideje, ali smo svi rođeni u zemlji i vremenu koji nam nisu ostavili ni mrvice, niti bilo kakvu šansu za normalnu sudbinu.

„Ja hoću život, sve il’ ništa, hoču glavni zgoditak, to moj je moto, ali šipak. Nešto ipak tu ne štima, život nije loto“

Dok slušam ove reči, setim se svih onih silnih taksista u Srbiji koji decenijama već razglabaju o tome kako su oni mogli kule i gradove da zidaju i da budu ovo i ono i drž ne daj, a i ti znaš i oni znaju da to niđe veze s istinom nema nit’ je ikad imalo. Setim se srpskih prosvetara koji se kroz generacije upiru da nauče naše klince nečemu, a onda nakon napornog dana idu kući da jedu klot čorbu jer nemaju para da ženu izvedu u restoran. Setim se lekara koji uzimaju mito jer su odavno odustali od Hipokratovih vrednosti, setim se raznoraznih „najboljih gitarista/pevača/umetnika“ u zemlji koji su na vreme batalili snove o velikim rok karijerama i prodali se pod šatru. Setim se svih onih tužnih Srba koji su možda nekad i bili srećni na kratko, ali su kasnije pukli s mozgom, ili rasturili porodice, ili se obesili, ili umrli prerano od teškog života i najgorih bolesti ili bankrotirali i ugasili i ono malo biznisa što su s velikom mukom celog života nešto navlačili i natezali.

Setim se i nas koji smo otišli preko. I svi nam kao nešto zavide, ali i mi smo isto tako tužni kao i ovi koji su ostali. I mi smo deo tog kobnog srpskog usuda koji je progutao naše generacije kao zrno graška, u jednom zalogaju. I mi smo kao nešto hteli bolji život, da ispunimo želje sve, pa kako bude. I sad sedimo s tim boljim životom pod miškom i čeznemo za onim što smo kod kuće ostavili, a ovi kod kuće čeznu za onim što mi ovde imamo, i tako u krug. Na kraju smo svi luzeri, i oni i mi.

„Ja hoću život, bolji život, lupam glavom posred zida – gde je tanko, tu se kida.

Ja hoću ipak da ostvarim san, želje sve, pa kako bude. Al’ šta to vredi kad ne spadam u taj soj, jer život traži bolje ljude.“

Neki su se i obogatili, neki su postali popularni, neki su se dobro oženili i udali, ali ni njima nije dobro kad gledaju oko sebe kako njihovi sunarodnici uglavnom skapavaju, boluju, tuguju, očajavaju, umiru, nestaju. Gledam sve te ljude, moje sunarodnike, kako već godinama, već decenijama ćutke i poslušno prolaze Beogradom, poslušno zaobilazeći skele i gradilišta modernih diktatora koji ih lažu i korbačem šibaju kako i gde stignu, gledam ih kako su navikli da se nema, da se ne može, da se radi za 300, za 500, za 700 evra, da misle da je 1000 evra dobra plata, da ih izrabljuju političari, poslodavci, nadređeni, da cele godine skupljaju crkavicu da bi ba leto otišli 10 dana na more u neku grčku selendru i onda nakon toga opet jovo nanovo, da mirno žive u zemlji koja je prva po smrtnosti od raka u Evropi, u zemlji u kojoj ne znaš da li ćeš sutra da se probudiš u Americi, u Rusiji, u Albaniji ili u građanskom ratu. I gledam nas, kako od preko sve to nemoćni posmatramo i kako bismo dali sve što smo napolju stekli, da se vratimo upravo u tu i takvu nesreću, jer jebiga.

Ali sutra je novi dan, i svi hoćemo ipak i dalje da ostvarimo san, želje sve, pa kako bude. No šta to vredi kad ne spadamo u taj soj, jer život traži bolje ljude.

I niko na kraju nije kriv za to. Jer, što’no rekao Selenić – svi smo mi samo nesretnici u zlu vremenu.

Piše: Dimitrije Vasiljević

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.