Zašto je Tito selio fabrike iz Srbije u Hrvatsku i Sloveniju?

Neposredno poslije rezolucije Informbiroa 1948. godine, strahujući od napada sa Istoka, Tito i njegovi saradnici donose odluku, za mnoge kontraverznu.

Oni su naredili da se iz sjevernih i istočnih krajeva SFRJ, uglavnom iz Srbije, mnoge važne fabrike presele dublje i zapadnije, u BiH, Sloveniju i Hrvatsku.

Istovremeno, blizu granice sa Mađarskom građene su „Podravka“ u Koprivnici i TAM u Mariboru, piše „RTS“.

Da li je odluka o preseljenju bila zaista odbrambena i strateška ili je prava namjera bila slabljenje Srbije, kako su decenijama kasnije tvrdili neki ekonomisti i političari?

U kabinetu Josipa Broza Tita bili su Koča Popović i Boris Kidrič.

Pred njima je mapa Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ). A na njoj crveni krstići. Njima su precrtane fabrike.

Najviše crvenih krstića bilo je na sjevernom dijelu Narodne Republike Srbije – u Vojvodini.

„Oni koji su bili svedoci i učestvovali u odlukama tadašnje vlasti pričaju da je to stvarno bilo tako. Nađu se drugovi uveče, stave mapu i gledaju gde će i šta da presele“, objašnjava novinar Slavoljub Kačarević kako je nastala legenda o planu takozvane „Privredne mobilizacije“.

Kačarević je o tome u dnevnom listu Politika 1989. godine objavio feljton. Tada je otvorena polemika koja traje do danas – ko je preselio srpske fabrike, ko je Srbiji ukrao rast?

Dugo čuvana privredna tajna bio je spisak fabika za preseljenje, koji je u novembru 1949. godine stigao u Ministarstvo industrije FNRJ, u kabinet ministra Borisa Kidriča.

„Drugovi narodni poslanici, naša se zemlja danas može ponositi time da je pod rukovodstvom Josipa Broza Tita ponovo istakla parolu ‘Fabrike radnicima'“, rekao je Kidrič tokom jedne skupštinske rasprave 1848. godine.

Istorijsko „ne“, pa migracija industrije

Planu „Privredne mobilizacije“ prethodilo je Titovo istorijsko „ne“ Staljinu, nakon koje je na Vidovdan 1948. godine donijeta razolucija Informbiroa.

Komandant Beogradske armijske oblasti, general Pavle Jakšić, kasnije je svjedočio da su za Novu godinu 1950. godine na jugoslovenskoj granici jedna prema drugoj stajale dvije vojske – jugoslovenska i sovjetska. Dojučerašnji saveznici.

Božo Drašković, saradnik Instituta ekonomskih nauka, objašnjava da se onda smatralo da postoji mogućnost da će doći do invazije sovjetskih trupa, odnosno zemalja koje su bile pod kontrolom SSSR-a.

„I onda je bilo logično da sklanjate resurse koje možete da sklonite“, kaže Drašković.

Goran Nikolić, saradnik Instituta za evropske studije, smatra da je komunistima jedini cilj bio da sačuvaju vlast i život.

„Vlast je najvažnija. I u cilju toga oni imaju ratne planove, a u skladu sa tim i iseljavanje industrije“, dodaje.

Novinar Slavoljub Kačarević kaže da je u svim objašnjenjima strah od sovjetske invazije bio razlog da se napravi neki ratni plan – kako se braniti od nadmoćnog neprijatelja.

„I taj plan je podrazumevao niz gigantskih akcija, a jedna od njih bila je preseljenje privrednih objekata sa potencijalo neodbranjive teritorije. A to je uglavnom Vojvodina i Srbija. U neke krajeve gde je odbrana realna, a to su Bosna i Hercegovina, Slovenija i Hrvatska“, smatra Kačarević.

Hrvatske i slovenačke fabrike manje migrirale

Zanimljivo je, međutim, da u isto vreme u istoj meri nije planirana evakualcija privrednih objekata iz pograničnih krajeva Slovenije i Hravatske. A i njima je, kao i Srbiji, prijetio vojni napad. Ali iz Mađarske.

I ne samo to.

Neposredno uz granicu, u to vrijeme su građeni su fabrika „Podravka“ u Koprivnici, „Litostroj“ u Ljubljani, fabrika kamiona TAM u Mariboru.

„Pretpostavljam da su lokalni rukovodioci u Sloveniji i u Hrvatskoj imali bolju procenu da do rata neće dođi. I samim tim su imali veću motivaciju da u manjoj meri dolazi do preseljenja. Jer bilo je bilo preseljenja i u okviru samih republika u predelima koji su bili izloženi prema Mađarskoj, Bugarskoj i Rumuniji“, napominje Goran Nikolić.

Ekonomista Mlađen Kovačević dodaje da su Hrvatska i Slovenija imale samo jednu granicu, prema Mađarskoj. I dužina te granice nije velika.

„A ovde su ipak i Mađarska, i Bugarska, i Rumunija, i Albanija. Ogroman deo naših granica je bio sa zemljama koje su bile u socijalističkom taboru. Nije se samo selilo iz Srbije u Hrvatsku i Sloveniju, nego je i na teritoriji Srbije dolazilo do pomeranja. Valjaonica bakra u Sevojnu je trebalo da bude u Nišu“, prisećao se Kovačević.

Na spisku za preseljenje iz Srbije bili su „Sever“ u Subotici, IMR u Rakovici, Elektronska industrija u Nišu, „Ikarus“ u Zemunu. Plan je bio sledeći: u roku od samo osam sati trebalo je fabriku razmontirati, spakovati u sanduke, utovariti u železničke vagone i poslati van ugroženog područja.

Tako je, prema kasnijem popisu, iz Vojvodine preseljeno: 24 mlina, fabrika šećera, ulja, hladnjača, krupara, električna centrala, livnica, fabrika sapuna, boja i lakova, fabrika baterija, četiri ciglane, dvije strugare, fabrika namještaja, tri kudeljare, fabrika fine trikotaže i šest štamparija.

„Da li je to u ono vreme moglo da se izbegne, pa da se kaže: ‘Čekajte, ljudi, dovde ima smisla, odavde je smešno.’ Šta sad, vrlo važno za jedan mlin ili neku malu fabriku. To već sada teško može da se proceni“, kaže Slavoljub Kačarević.

Kad prođe vrijeme to izgleda bespotrebno, malo smešno, dodaje Božo Drašković. Iz tadašnje perspektive to nije bilo smešno, to je bila racionalna odluka da biste preduprijedili rizike i opasnosti od ratnih dejstava, objašnjava Drašković.

Proizvodnja aviona „otputovala“ za Mostar

A kakva je bila snaga srpske poslijeratne industrije? Šta nam o snazi naše privrede govori činjenica da su fabrike mogle u roku od samo osam sati da se spakuju u sanduke?

Ima onih koji smatraju da je to bila seljačka industrija, da velikih privrednih kapaciteta u Srbiji u to vrijeme nije ni bilo.

„Seljačka proizvodnja bila je u seljačkim delovima zemlje, ali po gradovima je postojala industrija i ona jeste doživela udarac preseljenjem. Recimo Fabrika kamiona iz Rakovice je preseljena komplet u Maribor. Sa sve projektnim biroom. Imali su samo nekoliko dana da se spakuju i odu. Bez obzira na porodice, njih četrdesetak je preseljeno“, kaže Slavoljub Kačarević.

Inženjer Miodrag Dragić, koji je bio svjedok preseljenju fabrike kamiona iz Rakovice u Maribor, četiri decenije kasnije, rekao je:

„Srbija je pedesetih godina bila potpuno ukočena u razvoju, a ljudi koji su preseljavali fabriku bili su samo pioni koji nisu sprovodili svoje stavove već samo bili izvršioci tuđih naređenja. Ako im je i bilo jasno šta čine, nisu se suprotstavljali čuvajući svoje položaje.“

Inženjeri iz Rakovice obučavali su kolege u Mariboru. Osim znanja, Rakovica je Mariboru dala mašine, tehnologiju, opremu, tehničku dokumentaciju, alat.

Tako je od IMR-a nastao TAM. Tvornica automobila Maribor. Kompletna proizvodnja kamiona preseljena je u Sloveniju, a IMR je počeo da proizvodi traktore.

Na mjestu današnjeg „Ikarbusa“ u Zemunu 1927. godine nikao je „Ikarus“. I prije i poslije rata tu su se proizvodili avioni.

Proizvodnja aviona preseljena je u Mostar poslije 1948. godine. Tako je nastao mostarski „Soko“. A „Ikarus“ je promijenio ime u „Ikarbus“ i počeo da proizvodi autobuse.

Zašto Titu nisu rekli „ne“?

Ipak, u vrhu Komunističke partije Jugoslavije preseljenje nije išlo tako glatko. Kada je donijeta odluka da se elektronska industrija preseli iz Niša u Prijepolje, Vojislav Leković, tadašnji ministar industrije, rekao je:

„Prvo ću podići vešala na placu gde mislite tu fabliku da postavite i obesiću se, jer sam osedeo gradeći zavode po Nišu.“

Slavoljub Kačarević danas vjeruje da je bilo je mnogo ljudi koji su se protivili kako su smjeli i gdje su smjeli.

„Ovo je jedan drastičan slučaj. Svi koji su se meni javili uradili su to iz griže svesti, da sećanje ublaže, speru neku vrstu krivice. Tu je bilo ljudi iz privrede i politike. Svi su govorili sa osećanjem krivice. Nisam upozano nikoga ko je branio taj projekat“, kaže Kačarević.

On u Politici krajem osamdesetih piše da je Vojislav Leković otišao kod Svetozara Vukmanovića Tempa i rekao mu da to više ne želi da radi.

„Prenesi Titu da ne želim da budem grobar srpske privrede“, rekao je Leković.

Četiri decenije kasnije prepričavao je šta mu je jednom prilikom rekao Josip Broz.

„Ja se, druže Vojo, sa tobom slažem. Ali, molim te, vidi dobro, ne treba sve to odbaciti od početka do kraja. Nego, neke treba preseliti, neke ostaviti. One koje su za nas najvažnije pomakli bismo u zonu sa manjom ratnom opasnošću, sa manje mogućnosti da oni dođu i to pokupe. One sitnije fabrike i radnike treba ostaviti“, rekao je Tito.

Božo Drašković smatra da se tadašnja vlast tako ponašala jer je imala neposredno ratno iskustvo. Rezolucija Informbiroa iz 1948. godine i sve ono što se potom dešavalo uslijedili su odmah poslije rata.

„I oni su na bazi tog iskustva računali na rizike okupacije. Moja teza je da je neko pokušao da te rizike smanji, ali da to nije uticalo na to što je Srbija imala sporiji ekonomski rast“, smatra Drašković.

Preseljenjem Srbiji ukraden rast

Života Đorđević i Boško Mijatović u svojoj studiji o preseljenju industrije Srbije, objavljenoj 1990. godine, pišu da je Srbija poslije Crne Gore imala najsporiji rast u prvoj poslijeratnoj deceniji. U periodu od 1947. do 1955. godine, Jugoslavija je rasla po prosječnoj stopi od 5,1 odsto.

Srbija je imala rast od 3,9 odsto. Crna Gora 3,3 odsto. Bosna i Hercegovina rasla je po stopi od 5,4 odsto, Slovenija 5,5, Makedonija – 5,7 odsto. Hrvatska je sa prosječnih 6,6 odsto imala najveći privredni rast.

Pouzdani statistički podaci iz tog vremena, ipak, ne postoje. Neki drugi izvori navode i druge podatke o rastu.

Ekonomista Mlađen Kovačević tako tvrdi da su Hrvatska i Srbija imale isti rast, a da je Slovenija rasla nešto više.

„Daleko veći rast imale su druge zemlje, koje su bile na nižem nivou razvoja. I petogodišnjim planom je bilo predviđeno da najviše treba ulagati u nerazvijene zemlje“, kaže Kovačević.

Za ekonomistu Gorana Nikolića, priče o tome kako je Srbija rasla sporije od Hrvatske i Slovenije su potpuna besmislica.

„Rasla je identično kao Slovenija i Hrvastka u celokupnom posleratnom periodu“, tvrdi Nikolić.

„Kad nam je bilo najteže i najgore, naši najvjerniji saveznici bili su seljaci“, rekao je Tito tih godina Svetozaru Vukmanoviću Tempu.

U to vrijeme u Srbiji se sprovodio prinudni otkup. Po niskim cijenama država je od seljaka otkupljivala hranu, stoku, žitarice.

Prinudni otkup seljake ostavio bez hrane

Sa protekom vremena Slavoljub Kačarević danas ima utisak da je i taj prinudni otkup u Srbiji bio najžustriji i sa najviše žrtava.

„Očigledno da nigde nije tako grubo otimana hrana kao kod seljaka u Srbiji“, utisak je Slavoljuba Kačarevića.

Vojislav Leković, poslijeratni ministar industrije Srbije, svjedočio je krajem osamdesetih kako je kod njega u kancelariju došla udovica narodnog heroja Janka Lisjaka – Desanka Desa Ležajić. Iz džepa je izvadila spisak na kome je bilo ispisano šta sve od namirinica i stoke treba da preda državi.

„Evo, druže Vojo, ti znaš našu kuću. Za vreme rata bila je otvorena za sve partizane. Sve što se moglo pojesti, pojelo se, odnelo se. Mi smo posle rata ostali na ledini. I kada bih imala pare da kupim sve što treba da predam u otkupu, nema gde da se kupi, niti ko ima da proda. I sada ja ovo treba da dam. A ako ne dam, biću izdajnik, uprkos svemu što je ranije bilo“, rekla je udovica Janka Lisjaka.

Pod oznakom „strogo povjerljivo“, Ekonomski institut krajem pedesetih objavljuje „Publikaciju broj 11“. Ona pokazuje da je politika otkupa zaista dovela do zaostajanja poljoprivrede.

Tako je, na primjer, otkup kukuruza u periodu od 1945. do 1950. godine povećan 280 odsto. A proizvodnja je porasla samo deset odsto. Seljacima jedva da je ostavljeno za sjeme.

„Seljak je bio potpuno devastiran sa komunistima. I to je činjenica. Srbija je imala natprosečan udeo seoskog stanovništva i zato je najviše stradala prilikom otkupa“, uočio je Goran Nikolić.

Prinudni otkup naročito je pogodio Vojvodinu. Akademik Kosta Mihailović kasnije je za Ekonomski institut uradio analizu. Ona je pokazala da je Vojvodina u periodu od 1947. do 1955. godine iz grupe razvijenih prešla u grupu nerazvijenih područja.

Zašto je Vojvodina bila toliko pogođena?

„Zato što je ona bila i najviše industrijski razvijena“, odgovara Božo Drašković i dodaje:

„Još iz vremena Austrougarske. Vi i danas imate u Vojvodini mlinove iz 19. veka. A niste ih u to vreme imali na Zlatiboru ili u Šumadiji. To je bilo odatle seljeno, jer se smatralo da Vojvodina kao ravničarski prostor može da dođe pod brz udar sovjetskih jedinica“.

Je li propala Vojvodina, pita se ekonomista Goran Nikolić. Da li je zbog toga Bosna postala „silicijumska dolina“, a Vojvodina osiromašila?

Migracija fabrika zaustavljena pedesetih

Migracija fabrika zaustavljena je već početkom pedesetih godina, a plan o preseljenju nije u potpunosti ostvaren.

„Sever“ je ostao u Subotici, „Sloboda“ je ostala u Čačku. Elektronska industrija, zbog koje je Vojislav Leković prijetio da će se objesiti, ipak je ostala u Nišu.

Ali ostale su i priče koje traju do danas, da je tih godina Srbiji neko ukrao rast i budućnost.

„Ja ću biti surov. Sami smo sebi najviše krivi. Ne negiram uticaj nekih odnosa političke moći, ali smo morali pažljivije da analiziramo gde se nalazimo. Svet ne stoji, svet se kreće“, zaključuje Drašković.

Goran Nikolić je uvjeren da su komunisti Srbiji donijeli sve probleme koji i danas postoje.

„Oni su nam ukrali demokratiju, nacionalni razvoj, ekonomoju. Po ta tri ključna pitanja potpuno su nas devastirali. Od 1944. godine, kada su došli na vlast, sprovodili su ideologiju koja je značila katastrofu za naš narod“, kaže Nikolić.

Da ono što se dogodilo sredinom prošlog vijeka sigurno i danas ima nekakve posljedice, smatra novinar Slavoljub Kačarević.

„U Srbiji je rasprostranjeno mišljenje da je ona opljačkana u bivšoj Jugoslaviji. Taj stav postoji u svakoj federativnoj republici. Svi su mislili da ih drugi ugrožavaju i da su žrtve. Kod Srbije postoje i činjenice da je imala dezinvestiranje i usporavanje razvoja. Rezultat toga je da su sada, kad su se podelile, države bivše Jugoslavije bogatije od Srbije jer su izašle bogatije iz zajedničke države“, zaključuje Kačarević.

„Šta će nama mlin tamo gde nema pšenice? Šta će nam uljare tamo gde nema suncokreta? Šta će nam šećerane bez šećerne repe?“, pitali su Tita partijski drugovi početkom pedesetih.

Tačka na preseljenje srpske industrije konačno je stavljena je 1955. godine.

(RTS)

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.