Moja predviđanja za dešavanja u regionu u narednih 10 godina

Previđati šta će se desiti u budućnosti je u najmanju ruku pretenciozno jer retko ko ima pravo, i znanje, da tako nešto uradi. Sa druge strane je i dosta hrabro jer su šanse da pogrešite dosta blizu 100%. Međutim, ono što je mene na neki način navelo da nešto ovako uradim jeste što je i ovo sjajna vežba za razmišljanje i jedinstveni način da napravite paralelu između onoga što se desilo u prošlosti i/ili u zemljama koje su ispred nas po nivou razvoja i trenutnog stanja. Takođe, ovo je dosta unikatan način da se za 10 godina sam sebi iskreno nasmejem u lice.

Ideja za ovaj tekst nastala je tokom skorašnje posete Evropi gde sam, iskreno, pomalo neprijatno bio iznenađen platama u IT sektoru u poređenju sa Amerikom, ali i Srbijom. Visoki porezi u Nemačkoj i Finskoj i prelazak dela lokalnih IT-evaca na paušalno uporezivanje učinili su da je razlika u neto primanjima manja nego ikad. Sa druge strane, cena života u Srbiji je i dalje niska u poređenju sa recimo Minhenom:

Roba široke potrošnje u Minhenu je 86.02% skuplja nego u Beogradu
Iznajmljivanje stanova u Minhenu je 286.82% skuplje nego u Beogradu
Cene u restoranima su 131.20% skuplje nego u Beogradu
Hrana u Minhenu je 102.65% skuplja nego u Beogradu

Dok je prosečna kupovna moć je u Minhenu 193.59% viša nego u Beogradu ona gleda na prosek u kom su ljudi koji rade u IT sektoru manjina. Po podacima koje je objavio Startit, prosečna plata programera u Beogradu je 1600 eur, što je dosta više od proseka na nivou grada koji je bliži 500 eur. Moja procena je da je prosečna plata programera u Minhenu oko 2800 eur. Govorimo o tzv. “belim platama”. Ovo nas dovodi do prvog predviđanja:

1. Plate u strukama koje su globalno primenljive će biti gotovo identične u celom svetu

Sa rastom popularnosti remote rada (rad van kancelarije) sve više kompanija će se odlučivati da smanji troškove tako što će zapošljavati ljude van zemlje u kojoj je sedište kompanije ili se oslanjati na outsourcing (angažovanje eksternih firmi). Ovo se već dešava, ali još nije na nivou gde je potražnja toliko velika da se cene izjednače na globalnom nivou. Na primer, cena angažovanja ljudi u Srbiji je viša nego ljudi u Ukrajini ili Indiji, ali je i razlika u kvalitetu i lakoći saradnje (zbog vremenske zone i činjenici da smo kulturološki bliži zapadu). Međutim ovo se sa godinama menja jer je znanje lakše dostupno i firme na obe strane uče kako da prebrode ove kulturološke razlike. Kako se ovo bude menjalo i kako sve više firmi iz Amerike (jer je ovde razlika u ceni najveća) bude odlučivalo da izmesti što više operacija van zemlje neuravnoteženost ponude i potražnje će se smanjiti a cene konsolidovati.

Važno je napomenuti i da se ovo ne odnosi samo na programere. Korisnička podrška svih velikih kompanija su izmešteni već na Filipine ili Pakistan a i u Beogradu ima nekoliko kompanija koje se time bave. Ključna reč je globalno primenljive struke, što podrazumeva obavljanje posla putem Interneta na engleskom jeziku. Da li je to programiranje, dizajn ili prodaja nije toliko bitno sve dok je moguće posao obavljati van sedišta firme. Ono što nas izdvaja malo od slabije razvijenog sveta jeste to što deca danas uče engleski od prvog razreda, što je tehnologija široko dostupna svima a inicijative poput Digitalne Srbijemotivišu klince da je koriste i za nešto više osim za zabavu. Za 15 godina, u teoriji, 30-40% svih zaposlenih u Srbiji bi moglo da radi za kompanije koje posluju na globalnom tržištu.

Na osnovu ovoga ono što može da se zaključi je da će selidba u inostranstvo ljudi koji su zaposleni u ovim sektorima neće biti nužno finansijski motivisana već činjenicom da ljudi ne žele da žive u Srbiji. Međutim, to dovodi do drugog predviđanja koje je donekle i sada realnost a to je da će doći do…

2. Pojava nove srednje klase

Mislim da je glavni razlog zašto je nestala srednja klasa činjenica da nas je malo pregazilo vreme. Desilo se tu puno drugih stvari (ratovi, krađe, korupcija, odliv mozgova) ali kada sve to stavite po strani shvatite da mi više nemamo infrastrukturu, resurse ni kompetencije da se u velikoj većini industrija takmičimo sa razvijenim svetom. Tehnologija je, u prethodnih 20 godina, dosta odmogla jer je ubrzala napredak velikih a time i učinila da se razlika između bogatih i siromašnih poveća. Osim u strukama gde infrastruktura i resursi nisu toliko potrebni kao što su profesije o kojima sam iznad pisao, što je pomalo ironično jer nas je tehnologija i unazadila i dala priliku u isto vreme. Zanimljivo je da se ovo desilo i dobrom delu ostatka sveta i da su gradovi koji nisu prošli kroz digitalnu transformaciju postali “gradovi duhova”. Detroit u Americi je verovatno najbolji primer za to.

Nova srednja klasa su ljudi o kojima sam pisao iznad – zaposleni u globalno primenljivim strukama koji rade za domaće ili strane kompanije koje posluju na globalnom tržištu. Ovo je donekle i sada realnost sada samo ta grupa nije dovoljno velika ali će rasti. Kako ova grupa bude rasla tako će se prihodi prelivati i u druge slojeve stanovništva koji će na neki način moći da profitiraju. Banalni primer za ovo su restorani koji će profitirati od toga što ljudi imaju viša primanja i odlučivaće se da ćešće jedu van kuće. Ovo, u teoriji, bi trebalo da dovede do porasta prosečnih primanja na nivou celog društva.

3. Rast udela privatnog školovanja, penzijskog i zdravstva

Pravo sazrevanje srednje klase će se desiti onog trenutka kada prosečna primanja budu dovoljno velika da mogu manje da se oslanjaju na državu a više na privatni sektor. Ovo je nešto novo na šta ljudi nisu naviknuti/naučeni ili čak ne znaju da je opcija ali je u zapadnom svetu nužna realnost. Jedan od glavnih izvora frustracija mladih su školstvo i zdravstvo i u velikoj meri su razlog zašto ljudi odlaze. Sa druge strane, jedan od motiva prelaska na paušalno oporezivanje jeste nepoverenje u državno penzijsko osiguranje i, opet, preuzimanje stvari u svoje ruke. Alternativa međutim postoji a to je prelazak na privatno zdravstveno i penzijsko osiguranje koje košta više ali nudi i veći kvalitet usluge. Ljudi su već navikli da idu kod privatnih doktora i samo je potrebno da se malo edukuju o privatnom zdravstvenom osiguranju pre nego što se odluče za isto. Zdravstveno osiguranje će biti vrlo zanimljiva grana u narednim godinama jer mislim da će doći do ukrupnjavanja i da će neki od većih sistema u Srbiji biti integrisani u međunarodne sisteme kako bi strane firme mogle da omoguće jednake benefite svojim zaposlenima gde god živeli.

Školovanje sa druge strane vidim da bi moglo da se razvija na dva načina:

  • Veći broj privatnih osnovnih i srednjih škola sa fokusom na međunarodno okruženje i tehnologiju
  • Veći fokus državnih škola na prihode od školarina i privatnog sektora (istraživanja, projekti) gde one i dalje zadržavaju neprofitnu prirodu ali su finansijski samoodržive. Jedan od potencijalnih scenarija je i smanjivanje broja studenata na državnom finansiranju.

Ako se ovo zaista i desi ovo znači više opcija za doktore i učitelje, što opet znači veću potražnju a veća potražnja znači i višu cenu. Ovo je taj efekat prelivanja koji se dešava sa pojavom srednje klase i nestaje zajedno sa njom. Ovo je možda i jedini način da se smanji emigracija doktora iz zemlje.

4. Smanjenje uticaja države

Pitanje koje ćete verovatno postaviti posle ove 3 stavke je:

Ako mi država ne omogućuje zdravstvo i školovanje i ne mogu da očekujem nikakvu penziju zašto uopšte živim tamo?

I pitanje je totalno na mestu pogotovu ako još uzmete u obzir da je generalni sentiment kada je u pitanju život u Srbiji negativan. Međutim ovo je naprosto kako kapitalizam funkcioniše – on prebacuje odgovornost sa društva na vas tako što vam daje novac. Kada je odgovornost na Vama onda kukanje na državu ima manje smisla i ako je daleko lakše rešenje.  Ako značajan deo stanovništva direktno (tako što radi za firmu koja posluje globalno) ili indirektno (kroz prelivanje) ne zavisi od lokalnog tržišta onda je uloga države manje više da ne smeta već da pomogne onima kojima je pomoć potrebna. Ovo “ne smeta” je teži deo, ali postoji i rešenje za to jer je tržište globalno i ljudi lako mogu da izmeste svoje poslovanje negde drugde i da još manje zavise od države.

5. Smanjenje odliva mozgova i pojava “fluidnog” mesta prebivališta

U idealnom slučaju ovo bi trebalo da dovede do smanjenja odliva mozgova iz svih nabrojanih razloga. Smanjenje razlike u platama učiniće da motivi budu manje finansijski a više pitanje životnog stila. Frustracije obrazovanjem i zdravstvom će nestati jer postoje zdrave alternative u privatnom sektoru. Odavde, ljudi će se odlučivati da žive negde jer tamo žele da žive a ne zato što su primorani da emigriraju.

Treba uzeti u obzir da su, globalno gledajući, ljudi dosta mobilniji pre 30-40 godina i mnogo se više sele nego ranije. Odavde i predviđam da će sve više ljudi koji nisu poslom vezani za kancelariju odlučivati da više vremena provodi van zemlje ali da zadrži sedište u Srbiji – takozvano fluidno prebivalište.

Na kraju, ako srednja klasa uspe da dosegne kritičnu masu onda će “prelivanje” učiniti da se manje ljudi iz drugih profesija seli trbuhom za kruhom, pogotovu visoko školovani ljudi poput doktora.

Potencijalni problemi

Naravno, ova predviđanja su lako oboriva iz razloga što su stvari poput pravosuđa i dalje pod nadzorom države a mogu da imaju veliki uticaj kako na privatni tako i poslovni aspekat života. Politika, koliko god mi želeli da ne smeta, može dosta vrata da zatvori i da oteža finansijske tokove i uspori ovaj rast. Regulisanje paušalnog oporezivanja ili povećanje poreskih nameta bi moglo da ima negativan efekat na dosta biznisa kojima je ta razlika između cene života i usluga koji pružaju jedina stvar koja ih drži da budu tu gde jesu. Zatvorenost prema novim biznis modelima poput situacije koje smo skoro imali sa Car:Go-om mogu da uspore digitalnu transformaciju. Međutim, ovo su stvari koje mnogo manje razumem i na koje mnogo manje možemo mi da utičemo i potajno verujem da će neke od njih biti rešene kroz proces evropskih integracija. Ono što je sigurno je da globalizacija ne staje i da je tržište otvorenije nego ikad i na nama je da probamo da učimo brže od drugih.

Za kraj verujem i da je dosta lako, a opet, i u našoj prirodi biti negativan. Neuspeh, na kraju dana, zahteva manje truda od uspeha pa je tako i lakše zamisliti kako ćemo svi završiti ispod jedne šljive nego kao jedno normalno evropsko društvo. Ali eto, ja odbijam da verujem u priči o šljivi jer bih za 10 godina više voleo da pomislim kako sam bio glup nego pesimista.

Piše: Nebojša Radović / Eniax.net

1 Komentar

  1. Bolje da si uštedio vrijeme i sebi i meni. Mi imamo samo jedan problem a to je politika/kriminal jer su te dvije riječi sinonimi kod nas.Ja ne mogu zamisliti nijednu iole profitabilnu granu na duže staze na koju sekta neće staviti svoju prljavu šapu. Imamo mi i sad i privatno zdravstvo i školstvo i na što liče? Odeš ispred Neimarstva kupiš zeleniš i ako ostane pazariš diplomu? Koje to firme obrću najviše love u it? Lanako i Prointer i tako će i biti dok to dozvoljavamo dakle ili mi ili oni a u Srbiji je isto

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovaj sajt koristi Akismet antispam aplikaciju. Saznajte više o Akismetu..