STATIRALI UZ MILENU

Na Trebišnjici mi nismo samo igrali vaterpolo. Često smo, između treninga i utakmica, našu fizičku snagu trošili da bismo nešto zaradili. Radili smo prije svega za klub, a i za sebe, jer je tih godina bila veoma teška ekonomska situacija. Prve honorare smo zaradili uz majstore-stolare, gradeći naše plivalište. Da to nismo činili, klub bi svakog proljeća, imao znatni izdatak za radnike sa strane.

Najbolje smo materijalno prošli na najtežem poslu-vađenju ostataka željeznog mosta iz Trebišnjice, kao i ostataka manjeg mosta u susjednoj Lastvi. Ponekad smo radili i na istovaru robe za trgovačko preduzeće „Bijela Gora“, čiji je direktor tada bio Vojo Sokolović, član naše uprave. Novac smo zarađivali i na nešto suptilniji način. Organizovali smo igranke na našem plivalištu, a i zabave pod nazivom „Plave večeri”, na terasi hotela „Leotar“.

Ipak, jedan neočekivani događaj donio nam je najveći prihod, ali, prije svega, bio je za nas veoma interesantan i pun uzbuđenja.

U avgustu 1958. godine u Trebinje je stigla ekipa „Avala filma“ iz Beograda. „Filmadžija“ je bilo dosta, a došli su u naš grad da bi snimili film „Vrata ostaju otvorena“. Režiser je tada bio popularni Slovenac František Čap. Ono što je interesantno, u tom filmu debitovala je Milena Dravić, koja će kasnije snimiti brojne filmove i postati najbolja glumica velikog ekrana u Jugoslaviji.

Čapu je trabala naša Trebišnjica, a i naš vaterpolo za više važnih kadrova tog filma. Tražio je od naše uprave da se četrnaest „leotaraca“ podijeli u dva tima da bi pred kamerama odigrali utakmicu, dok će se oko plivališta odvijati radnja filma, sa Milenom i drugim glumcima. Mi smo se, u početku, radovali tom našem prvom sportskom „nastupu“ na filmu, pa smo jedva čekali da Čap drekne: „Pažnja, snima se“. Radost nam nije dugo trajala. Nervozni režiser na desetine puta je prekidao snimanje i naše akcije i zahtijevao od nas da ponavljamo isto.

Ljuti , pitali smo se da li je Čap trener ili režiser? Iznerviran Rade Aleksić mu je dobacio: „Nismo mi glumci, mi smo igrači“. Do kraja smo korektno odigrali naše „uloge“ i zbog toga što simpatičnoj Mileni, nismo ničim htjeli poremetiti prve filmske dane. Ta snimanja, koja su trajala nekoliko dana, više su nas iscrpila, nego, čak, da smo odigrali desetak utakmica. Sve te teškoće preko dana na plivalištu, brzo bi se zaboravile uveče, u hotelu „Leotar“. Tada bismo se uz glumce i statiskinje, prijatno opustili. Bili smo mladi i udvarali smo se. Najviše smo plesali baš sa Milenom Dravić, koja je na snimanje došla u pratnji majke. U igri sa glumicom prednjačio je Brano Popovac, koji je Milenu izvodio na podijum nekoliko puta. Neki glumci zbog toga su bili malo Ijubomorni. Mi na to nismo obraćali veću pažnju. U početku nam je bilo teško zbog Čapovih zahtjeva, a na kraju još teže, kada su „filmadžije“ odlazile.

Od uspomena na te dane dugo smo „živjeli“. To ljeto, na našem „Startu“, ostalo nam je više u sjećanju po filmu „Vrata ostaju otvorena“ i mladoj Mileni, nego po našim utakmicama.

Piše: Ljubiša Anđelić u knjizi „Vaterpolo na Trebišnjici“

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena


*


Anti-SPAM Test *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.