Svi smo mi dođoši samo su neki i budale

Ja sam rođen i odrastao u Vojvodini, u srcu Banata, odakle sam došao u Beograd. Začet sam pak na Zlatiboru. Prezivam se Trivan, baka mi je bila Tadić, a deda Đukanović (ovo u principu krijemo ko zmija noge). Na sreću ili žalost, nismo ni u kakvim rodbinskim odnosima sa političarima koji nose ista ova prezimena (iskoristio bih ovu priliku da se ogradim od Jelene Trivan, u našoj familiji sedam kolena unazad nije bilo tako loše urađenih silikona). Drugim rečima, ako sagledam svoje geografsko poreklo i njegovu rasprostranjenost po SFRJ, dolazimo do zaključka da sam ja zapravo Jugosloven. Znači Brena, brate.

Za razliku od Brene, ja gde god sam živeo bio sam neki „dođoš“, „prečanin“ ili „provincijalac“. I to je okej, marim ja, ako i nisam odnekud, bar znam kud idem. Nego, uvek su me fascinirali ti ljudi kojima je životni adut mesto rođenja. Znate ono kad se našepure, isprave leđa, naduvaju stomak i izbace grudni koš ko paunovi pred parenje pa onako punih usta kažu JA SAM ROĐENI BEOGRAĐANIN? Ili Vojvođanin. Ili štagod. Ako zanemarimo činjenicu da je naučno nepoznato kakvi su to „nerođeni Beograđani“, nameće se jedno drugo pitanje – zašto je to uopšte bitno nekome? Zašto neko misli da je bolji od drugih samo zato što je imao „sreću“ da njegovoj majci pukne vodenjak na koordinatama neke od beogradskih opština? Ako to i jeste neki životni uspeh, onda je eventualno uspeh te majke, svakako nije njegov lični uspeh. Ostavljam sebi luksuz da možda i grešim, ipak sam ja iz unutrašnjosti, pa možda nisam predodređen da mogu da sagledam čitav spektar božanskih dešavanja na ovim koordinatama.

Lično, nikad nisam umeo da budem ponosan na one stvari koje su mi date rođenjem – nacionalna, verska i rasna pripadnost, pol, poreklo, mesto rođenja, boja očiju, broj prstiju, ime, prezime.. Da se razumemo, ja volim sve to što ja jesam, ali ne mogu biti ponosan na nešto što nisam sam od sebe napravio nego mi je nekako dato kad me je moja mila majčica (posle tri dana maltretiranja) rodila u Opštoj bolnici „Đorđe Joanović“ u Zrenjaninu. Meni je super što sam kulturološki izmešan i što ne osećam potrebu da u bilo kojoj situaciji kažem „Ali ja sam iz Vojvodine, znate mi smo jako fini, mi gospoda, vi Turci, Marija Terezija, ovo-ono.“

Rodni list kao krunski argument povlače samo oni ljudi koji od tog trenutka pucanja vodenjaka nisu sami apsolutno ništa postigli da bi sebe usrećili. U takvim trenucima se uvek setimo neke čukunbabe koja je bila grofica u Salcburgu, dede koji je bio na Solunskom frontu, majke koja je doktor, pradede koji je bio seoski učitelj i/ili popa i čukunstrinine komšinice koja je bila predsednik kućnog saveta. Štaviše, kad malo bolje razmislim, većina naših velikana nije se ni očešala o Beograd kad je u pitanju rođenje: Tesla je iz Smiljana, Andrić iz Travnika, Pupin iz Idvora, Milunka Savić iz Koprivnice (nisam toliko pametan, ovo sam gugl’o)..

Sasvim sigurno su svi oni voleli svoje rodno mesto i sasvim sigurno nisu maltretirali ljude oko sebe tim podatkom. Teško mi je i da zamislim kako Tesla mahnito trči po njujorškoj Petoj aveniji i urla na prolaznike JA SAM ROĐENI SMILjANČANIN, JA SAM ROĐENI SMILjANČANIIIIIIIIIIIN AAAAAAA!

Dakle – ne.

Znam puno nas koji ovaj Beograd volimo i poštujemo mnogo više nego neki koji su tu već pet kolena unazad i čija je baba prodavala krompir na Kaleniću dok su moji u Bosni još tucali kamen. Ali to nema veze sa poreklom, već sa vaspitanjem i sistemom vrednosti koje smo stekli u porodici. Pa makar i ako je ta porodica zaista i sišla juče s neke čuke. Ljudi vole Njujork ne zato što je posebno lep u arhitektonskom smislu ili zbog njegove istorije (uostalom koje istorije, taraba oko kuće moje babe je starija od cele njihove države, bokte!), već zbog atmosfere koju prave svi ljudi koji tamo žive, a tamo nikada nećete čuti da neko kaže JA SAM ROĐENI NjUJORČANIN MAKSE OD TRAFIKE JA IMAM PRAVO PRVENSTVA PROLAZA BRE! Isti je slučaj i sa Beogradom i sa svakim drugim gradom. Beograd su ljudi. A ti ljudi smo i mi koji smo odnekle došli. Biti Beograđanin je stanje uma, stil života.

Jednog jutra devedesetih godina, na zidu jedne kuće u mom rodnom gradu osvanuo je grafit: „Dođoši, marš napolje!” Neki mali heroj je učinio da narednog jutra osvane i grafit ispod: „Svi smo mi dođoši, a ti si budala“.

Boris Trivan

glavni urednik NOIZZ-a (1979-2018)

(30. jun 2017)

NIN