Херцеговина

О, пламена господарице бића мог
прими ме у оскудна њедра
нек се нађем.
Теби је свеједно,
а мени то све значи.

Преслажемо већ изговорено у камена гумна,
цјеливамо светилишта,
стопе пророка и красноћу језика;
земљо изворишта и румене крви
ту гдје прво проклија нада.

Господ је застао изнад Херцеговине,
Он је свјетлост па је око небо,
ко зна зашто планине и земљу не заврши
или можда јесте;  створи Херцеговца.

Пусти огње чиме владаш,
не пријети
када видиш неимаштину,
не празнуј
још нам камени праг самилосну снагу даје.

Пустопољем пламен себе стиже,
брдо брду приговара
јама безданица вришти,
а ријека понорница гргоља.
Је ли ово тужбалица или судилиште.

Херцеговино ниси вéле да те понесемо
више вас је тамо већ овамо,
прозукла мисао са почивала каже:
скидај капу када неко умире.

Чим сване, свитац нестане
неко дијете у свијет оде
а светац се јави.

Однесоше  камено јутро,
сањиво једро и стас
ријеч што по бриду иде
сродност што са тисе стиже.
Дијете, одломи камен, направи срце
бићеш једнако прав и бескрајно чврст.

Новотарије по огњишту пале,
од млијека до бијелог праха,
од коца до виртуелног свијета
полузвјерски инстинкт у дом стиже,
све у стилу свијета.
Изобиље је праоснова грешне природе,
празна слобода је ропство,
а свјетлост знак посланства.
Вратићете се у Херцеговину,
ако је буде.

Када се народ покрене
мрави узавру,
а вода полуди,
то се удес спрема.
Путу нико не треба.

Херцеговино,
ледино посна, а нигдје ћупа,
пусти сваког да мијења самоћу.
Туђина је себи име дала,
сви трȳне, а опробан зна.

Загноји се глина од угриза љубави,
Витешко огледало кошмар рађа.
Ево и гусала;
ако је ово српство
боље да их никад са клина
скидали нисмо.
Не служи,
не ружи Херцеговце,
ништа не носе,
а сви су претоварени.

Херцеговино,
освјештана грудо,
камен пода се,
нада се,
под главу
и камен преко главе.
Скапај тражећи дамар изворишта
или још једну кишу чекајући.
Знам да ми ова не пије воде,
aли,  жедна је.

Земљо богодатих, њедро светих,
умна стопо небеског свијета,
Окамењени праживот кроз нас тече,
а нови пламен духа чека.

Гдје је она родна груда њежности,
што нас је развила и под срце завила.
Гдје су оне спуштене руке
што и сад у сну машу.
Oстављеним, xоће ли ко имати очи заклопити
или ће нас тако на оном свијету  дочекати.

                                                                                                            Новица Телебак – Тени

1 Komentar

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena


*


Anti-SPAM Test *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.