Milan Milenković: Rađanje Levijatana

Kada su Srbi, u prvoj polovini Dvadesetog veka, počeli da naseljavaju gradove, u njima su zatekli starosedeoce-Cincare i Jevreje, koji su bili jedini građani[1] u tadašnjoj Srbiji, koja je još živela, kako to kaže Jovan Cvijić,  „u mlađem neolitu“.

U Srbiji su bila dva velika grada, tada evropskog ranga: Beograd i Niš. Možda bi moglo da im se pridruži i Valjevo, dok su sve ostalo bile kasabe, sasvim nevažne za ovu priču.

1. Problem imitacije

Kako se čovek ponaša kad dođe u novu i tuđu sredinu, pogotovu kad hoće da se u njoj zadrži? Imitira. Gleda druge, koji su tu već naseljeni, podražava njihov stil oblačenja, enterijer kuće, način ishrane, pa i versku praksu. Druge mu nema, ako neće da ga društvo odbaci.

Još u vreme moje mladosti, reka seljaka i palančana se slivala u Beograd.[2] Živo se sećam tih ljudi (neki su mi i danas prijatelji), sećam se njihove nesigurnosti i napregnutog posmatranja društvenih običaja, od mode, do slenga. Muškarci su teže gubili odlike rodnog kraja, dok su žene bile prilagodljivije i brže u prihvatanju takta nove sredine.[3] Moje koleginice sa fakulteta su, za samo nekoliko nedelja, naučile da se, po izgledu, ne razlikuju mnogo od Beograđanki i vrlo brzo su se odricale zavičajnog narečja. Od prvog dana su se družile sa svima, dok su se mladići udobnije osećali uz svoje zemljake, koji im se nisu podsmevali zbog zavičajnog naglaska. Izvestan broj tih, tada mladih i glednih provincijalaca, postao je plen velegradskih devojaka, koje su, instinktivno, u njima osećale alfa mužjake, kakvi gotovo da nisu mogli da se nađu među Beograđanima. Te devojke bi ih, vremenom, uzimale „pod svoje“, udaljavale ih od zemljaka, diktirale im modu i način konverzacije, usađivale im manire i, jednom rečju, formatirale ih u velegradske ljude. Palančanke su, pak, gledale da se brzo dočepaju nekog Beograđanina, makar on bio i „uvelo cveće“, neki mamin sin sa slabim životnim sokovima, što je i onda bio preovlađujući velegradski tip muškarca.

 

Veliki strah provincijalki (i žena uopšte) da će u očima nove okoline izgledati demodirano i primitivno, gonio ih je da razviju socijalnu mimikriju i da prihvate običaje nove sredine i to bez ikakve kritičnosti u prihvatanju. [4]

No, problem svake imitacije je što operiše samo formom, ne i sadržinom. Svako, sa malo talenta, može da oponaša glas, način govora i gestikulaciju neke osobe, ali ne i da pronikne u njene stvarne misli i osećanja. Duh velikog grada uvek je zatvoren za prvu, a donekle i za drugu generaciju dođoša. [5]

Nešto se slično dogodilo i sa prvim generacijama srpskih montanjara, koji su se naselili u Beograd, u ranom Devetnaestom veku. Došli su u dodir sa jednim starijim, iskusnijim elementom, koje je već živeo građanski i imao svoj takt i običaje i koji je bio bez ikakve vezaanosti za grudu. Specifičnost Beograda je bila baš u tome što je staro gradsko stanovništvo bilo sastavljeno od drugog etničkog elementa i to baš od elementa koji je bio krajnje kosmopolitski orijentisan, budući da nije imao sopstveno tle. [6] Jevreji i Cincari su, već tada, držali trgovinu i zanate, s tim da im turska vlast nije dozvoljavala da se razmahnu.

Jednim skokom prešavši iz neolita u grad, srpski doseljenici su se snalazili kako su znali, mahom imitirajući takt nove okoline. To što je stariji gradski element bio nesrpski, njima nije smetalo. Srbi, hvala Bogu, nemaju tu vrstu rasnih i etničkih predrasuda ali, u ovom slučaju, nije dobro ispalo.[7] Na starim fotografijama, ili kroz posetu muzeju (prepručujem onaj u Miloševom konaku), jasno se može pratiti prelazak naših predaka sa tradicionalnog, na gradski način života. Pored muža, koji još nosi fes na glavi i ima na sebi stilizovanu seljačku nošnju, već stoji gospođa bez marame na glavi i sa suknjom do poda. U sledećoj generaciji, sve ostatke tradicionalnog načina odevanja, zamenjuju redengot, visoka kragna i šešir. Sada je već okom nemoguće primetiti razliku između starijeg i novijeg stanovništva.

U sferi duha, još se čuvaju običaji i tradicija, samo što zadobijaju nove vidove. Odlazi se na školovanje u inostranstvo, poglavito u Beč, Peštu i Pariz i odatle se donose novi običaji, bez ikakvog dubljeg razumevanja. Od tog doba, „modernizacija“ postaje prva srpska reč, koja se vek i po ne skida sa usta svakoga ko se ovde dočepa vlasti. Već sve ono što je naše, što je za te prve generacije Srba po gradovima još dedovsko, postaje prosto i primitivno, nešto od čega treba bežati i što treba zameniti. Svejedno čime, samo brzo. Selo postaje dobro samo da daje hleb i za teranje sprdnje.

2.  Kosmopolitizam i materijalizam

Dok u tradicionalnom društvu seljak i kad žutu paru nema, opet nije sasvim siromašan (bar da ima jede i da se obuče), nemati para u gradu je ravno tragediji. Na selu je para dobrodošla, u gradu je sve. Potreba građanina da dođe do keša je ultimativna i pred tom potrebom padaju sve moralne barijere. Ne odmah i ne kod svih, ali novac postaje punonadežna činjenica gradskog čoveka, čak i ako je subjektivno uveren da je ravnodušan prema njemu. [8]

Srbin, iz ranog Devetnaestog veka, u gradu može da bude samo činovnik, ili sitan zanatlija. Cincari i Jevreji, budući iskusniji, lako su se dokopali unosnijih poslova, od baratanja novcem, do krupnijih privrednih poduhvata. Običan Srbin tog doba, ako nije imao škole, u Beogradu je mogao da bude samo unutrašnji gastarbajter.

Da nesreća bude veća, prvi školovani ljudi epohe postali su oni koji su bili seoski škart. Livada i njiva ne trpe bogalja, dok škola trpi sve, tako da su seljaci svu onu decu, koja su bila bolešljiva i obogaljena, pa su time bila balast za čitavu zadrugu, poslali u školu. Kljasti Vuk, gušavi Dositej, gomila tuberana i ostalog škarta, slila se u škole i liceje, iz kojih je izašla puna prosvetiteljskih ideja i još goreg telesnog zdravlja. Društvo ih je nagradilo položajima i zvanjima, redovnim prihodima i vanrednim sinekurama, tako da se prva srpska intelegincija brzo nadgornjila svom narodu. Ipak, u sebi je nosila potajnu mržnju prema selu, koje ih je odbacilo, i spremnost da, budući da nije bila u stanju da se izdržava od ma čega, sem od pameti, tu pamet iznajmljuje, gazeći sva moralna načela. Zao duh te prve srpske inteligencije, koja je vaspitavala sve potonje generacije, i danas se oseća u modernom srpskom društvu. Uvek je spremna da izda domovinu zarad lične dobiti.[9]

Zla sreća je i ovo: došavši u dodir sa Jevrejima i Cincarima[10], kosmopolitiski i nedržavno nastrojenima (jer nisu imali, kao što rekoh, ni svoje tle, ni svoju državu), i Srbi su, u Beogradu, postajali kosmopoliti. Večita opterećenost Srba zapadnim modelima i utvarnim opšteljudskim vrednostima, tu imaju svoj koren.[11]

Ovde nije reč o tome da su Jevreji i Cincari naneli neko zlo srpskom narodu. Naprotiv, najveći deo Jevreja i Cincara je bio ponesen poletom mladog i zdravog srpskog naroda, pa su mnogi veliki ljudi naše istorije tog doba, postali veliki nacionalni radnici i istinski srpski patrioti. Prosto, državna ideja je strana narodima koji nemaju državu i koji su, praktično, narodi-nomadi. Jevrejin je, kao i Cincar, adaptibilan i mobilan, nevezan za tle, koje vidi samo kao privremeno boravište. Taj duh je usađen prvim gradskim Srbima, koji su u njemu gledali opštu sliku građanstva, koje su zdušno imitirali. Suprotno, do tada urbani nomadi, Jevreji i Cincari su počeli da se vezuju za tle i da se žrtvuju za srpski nacionalni projekt. Dug je spisak Jevreja i Cincara[12] koji su bili bolji Srbi od srpske inteligencije, na primer. Dovoljno je pomenuti Nušića i njegovog sina, Strahinju, oduševljenog srpskog nacionalistu, koji je poginuo kao dobrovoljac u srpskoj vojsci, ili vladiku Nikolaja. Za njima ne zaostaju ni Stanislav Vinaver i mnogi drugi Jevreji, koji su delili sudbinu srpske nacije.

Srbin, dakle, čim se oseti građaninom, on se odmah oseti i „građaninom sveta“. U prve dve-tri generacije, to se nije osećalo dramatično, ali je, početkom Dvadesetog veka, postalo gotovo pravilo. Do 1941-e, građani Srbije su postali dobar domaćin svakom okupatoru, a izjave lojalnosti i denuncijacije u punoj meri svedoče o padu našeg građanstva. Za jedan vek smo prešlu put od građana, do građana sveta. Još jedan vek je bio potreban da se pretvorimo u stanovništvo, koje nema ni daleku sponu sa precima. [13]

3. Imitacija imitatora

Ovde je reč o malim gradovima. Imali su, u davna vremena, sopstveni duh, jer nisu naseljavani kao Beograđani, u čaršiju, u kojoj već vlada neki duh, već su ga gradili samostalno. Vremenom, međutim (a to jeste posledica komunizma, odnosno ubrzane industrijalizacije), palanke su počele da gledaju na Beograd iz žablje perspektive. Tamo je, u Beogradu, bila administracija, tamo se živelo dvadeset godina ispred provincije, tamo su deca odlazila na školovanje i vraćala se u palanku zaražena glumljenim kosmopolitskim duhom.

U malim sredinama, sve dobija groteskne crte: svaka palanka ima lokalnu budalu, lokalnog genija, omiljenog profu, pa i lokalnog hipika, ili građanina sveta. Dok je u Beogradu uživanje droge društveni problem, u provinciji je ono karta za ulazak u lokalno „visoko društvo“. Beograd diktira modu, stil, diktira muziku[14] i kulturu uopšte. Provincija se povinuje, u dlaku isto, kao kad su naši preci, seljaci, došli u dodir sa Jevrejima i Cincarima. Samo, ono prvo je bila imitacija, a ovo drugo je imitacija imitacije, dakle skorojevićstvo u najvećem stepenu. Imitator još i ima neke korene, koji ga zadržavaju da ne napravi baš sve, skorojević nikakva ograničenja nema. On je najslobodniji čovek na svetu, ne zato što je podanik slobodne zemlje, ili države, već zato što se oslobodio one snažne, teške, ali i tako plemenite vezanosti za tle, za tradiciju i za običaje.

Dedovi su bili slobodni, jer su robovali tradiciji i običaju, u kojima je sloboda živela kao zadatak svih zadataka. Unuci su slobodni od svega toga. Čak i kad su roblje, imaju svoju „građansku slobodu“, oličenu u tome da ne moraju da se povinuju velikim simbolima svog roda. Njima nije važno ko vlada njima, već kojim slobodama oni vladaju, a sve te slobode su se, vremenom, pretvorile u jednu: slobodu da se živi „u se, na se, i poda se“ i da se to smatra vrhunskom, modernom životnom filosofijom.[15]

Provincija tako jadno imitira upravo ovaj građanski i velegradski duh, da je to vredno samo žaljenja. Ona se, unutrašnje, još nije oslobodila tla i seoskog duha (dedovi, često, žive na samo nekoliko kilometara od unuka, u prvom selu), ali glumata da jeste. Redovno preglumljuje i pravi od sebe cirkus. Više sam robespjerovskih govora saslušao u provincijskim kafanama, nego u „otmenom“ beogradskaom društvu. U ovom drugom se o slobodi i ne priča, jer se prećutno podrazumeva dobrovoljno odricanje od slobode i tradicije za tanjir čorbe, dok se, u prvom slučaju, priča i što se ne misli.

U najkraćem, provincija, nekad nepresušni izvor zdrave i sveže krvi, više nema sopstveni identitet i samo je daleki odraz velikogradskog duha, koji diktira sve, od mode, do sistema vrednosti. Postala je kreativno impotentna i samo podražava stil velegrada. Lokalne zvezde više nisu sudija i učitelj, pop i oficir, već palanačka budala i lokalni političar, koji „armani“ odelce nosi kao džak cementa na leđima; ili ono nosi njega, Bog će znati.

4. Gradska religija

Gradska religioznost se odnosi prema tradicionalnoj kao drama prema epu.[16] Iz gradskog i građanskog verovanja je iščilela metafizika i ono je samo suma znanja o religioznim idejama.

Probajte da iz nekog gradskog vernika uklonite ono što je pročitana verska literatura i ostaće praznina.

Srbi su, u odsustvu pismenosti i literature, razvili tradionalnu religioznost i običaje, zasnovane na dubokim osećanjima, na onome što je proosećano i doživljeno. Gradski čovek, čovek kod koga je kauzalistika pobedila osećajnost, barata još samo prosvetiteljskom religijom, hladnim žarom vere, koja nije prošla kroz srce, već samo kroz glavu. Ovde je tradicija plitka[17], a običaj je sveden na ritual. Sabornost i crkvenost su ključne reči gradske religioznosti, dok su naši preci sabornost, uglavnom, ostvarivali kroz proces rada, a crkveni nisu bili uopšte. Čak nisu imali ni zamisao o pravoslavlju kao uneverzalističkoj veri. Još u vreme mog detinjstva, stariji ljudi su, na pitanje koje je vere, odgovarali: „srpske vere“. Onaj drugi je bio „švapske“, ili „turske“ vere. Nikakvu zamisao nisu imali o tome da je vera odvojena od imena naroda i da je nešto univerzalno.

Moderan, gradski vernik, odbacuje tradiciju, jer ga podseća na sopstveni (lični ili porodični) diskontinuitet sa njom. Pristaje on i na tradiciju, ako mora, ali samo ako je on tumači. Bez toga, ona za njega nema vrednosti. Veri su se učili od oca Nikolaja, od oca Pajsija, od oca Tadeja, od svih, samo ne od svog oca i osećaju duboku i svadljivu mržnju pred svakim ko nije imao diskontinutet, a odatle im se uzvraća prezirom.  Običaje uče od sveštenika (a ne od porodice, kako se vekovima jedino i učilo), a učestalo trčkaranje u crkvu se smatra prvorazrednim dokazom vere.

Ključna reč svakog novoverca je: metanoja,[18] nikada katarza. [19] Od čega da se pročisti, kad je uvek bio u pravu? I kad je bio ateista, bio je u pravu, i kad je veran, on je u pravu. Ne samo da je u pravu, nego će poučiti veri i sve one koji su verni bili dok je on veselo skakutao po građanskim ideologijama, dok se nije krstio, tamo, iza dvadesete godine života. On, dakle, nije prošao metanoju (katarzu nije i neće), već je moderni, pravoslavni baptista, koji se krsti ne po običaju predaka, nego po svojoj volji. Mada, priznajem, metanoja lepše i „pravoslavnije“ zvuči, nego baptizam. Metanoja jeste moguća, ali samo uz katarzu je iskrena i prava, jer se onda mora ispovediti greh predaka, koji su od vere odustali i mora se iskreno odnositi prema sopstvenom bezbožništvu do poznog krštenja. Ali, gradski vernik neće katarzu, jer ga ona obavezuje na tišinu, na sporo učenje veri, od strane onih koji nisu imali metanoju, već su istrajali u veri predaka. Baš to gradski vernik neće: on hoće da misionari i da svima natura svoje skoro stečeno shvatanje vere. Jedino je on pravoveran, a svi pre njega, posebno oni koji su teška vremena izdržali u veri predaka, su bili neznalice vere pravoslavne, čiji je „beskatarzični metanoista“ sad ovlašćeni tumač.

Nema vere bez kontinuiteta; nema vere bez tradicije; nema vere bez nereformisanih običaja. Ali, građanin o svemu tome nema pojma. Ona vera, koja se stiče u porodici, pre saznanja, u najranijem detinjstvu, najveći je neprijatelj „metaniočara“, jer govori protiv njih. On je, za šest meseci, pametan i talentovan, nadoknadio sve što su njegovi roditelji propustili da mu prenesu, a svakako je o veri naučio, za godinu-dve od metanoje, više nego što je znao svako ko je trideset godina pre njega bio pravoslavan.

Ovim stavom se bitno menja karakter pravoslavlja i izvodi se verska reforma sa dalekosežnim i nepredvidivim posledicama. Nije dobro da se verskim pitanjima bave oni koji su odskora u njima, kao što nije dobro da se predavanjima o pecanju bavi onaj ko je jutros kupio štap, ili da se umetnost rezbarije, recimo, svodi na to ko ima novije dleto.

Takvo shvatanje vere je, pre svega, građansko, pa samim tim i razorno. Tradicionalista, i gde razara, potvrđuje; građanin, i gde potvrđuje, razara, jer je destruktivnost njegova bitna oznaka. Budući da su roditelji, koji su prekinuli s tradicijom, obično iz lukrativnih razloga, svet gledali ideološki (građanin drugačije i ne ume), novootkrivena vera potomaka je baš zato samo nova ideologija, bez ikakve veze sa tradicijom i običajem. Zato gradskom (i građanskom) verniku nije zazorno da drži predavanja o veri i kad ga niko ne pita, a veoma mu je zazorno da ćuti i sluša one koji se nisu, kao njegovi preci, odrekli vere u korist šapolovine.

Upravo zato novoverci (a građani samo to mogu da budu) odvajaju veru od nacije[20], a izjednačavaju je sa politikom.[21] Jedna stvar ih bitno potkazuje: izvor vere prestaje da bude sam Isus, već su to Sveti oci različitih nivoa, dakle, kao i sami novovernici, „tumači“ vere. Tako vera, jednom izmeštena iz osećanja i rastavljena sa „nebitnom“ tradicijom, naučena iz brošura, počinje sva da biva u tumačenjima. Više nema ničeg podrazumevanog, ničeg čvrstog i proosećanog, već samo postoji beskrajna i isprazna dijalektika, u kojoj se dokazuje pravovernost, a u kojoj neme žive vere. Odnos prema crkvi se sasvim nadgornjio odnosu prema veri i Bogu. Može crkva da radi šta god hoće, može da se sasvim odvoji od naroda (što je i uradila), ali nema novoverca koji će stati na stanovište božjih zakona, već samo na stanovište „crkvenosti“, što najdubljuje potkazuje ključni nedostatak građasnkih vernika – nedostatak koji fatalan i nepopravljiv – a to je da metanoja nije pronalženje Boga, već pronalaženje gole religijske forme, čiji je zastupnik, i to legitimni, baš sama crkva.

Katolici su, zbog toga što su postali građani, kojih trista-četristo godina pre nas, taj problem razrešili protestantsvom. Sada ćemo ga i mi, kao gradski ljudi, rešiti na isti način – stvaranjem protestantizma u odnosu na tradicionalno pravoslavlje. Kako će se ta pojava ovde zvati, sasvim je nevažno. Uopte ne sumnjam da će imati neko grčko ime. Bilo koje. Samo ne katarza.

5. Planeta Građanija ili rađanje Levijatana

Preci nisu znali ništa. Nisu umeli da veruju kako valja (mi umemo); nisu znali da je tradicija danguba (mi znamo: svake dve-tri godine, stvaramo novu); nisu znali da je pametno ne ginuti za veru, nego je se, prosto, odreći kad zagusti, pa izvršiti metanoju i – stvar sređena (mi to danas, jamačno, znamo). Oni, dakle, nisu znali ništa, sem da kopaju i kose, da čuvaju veru, tradiciju i običaje, da bi, pomoću njih, sačuvali ideju slobode[22], kao najvišu vrednost u srpskom narodu.

Mi danas, istina, sem individualnih sloboda, nismo u stanju da se za druge izborimo; živimo okupirani, kao roblje, ali zato sve znamo, što preci nisu znali. Školovani smo, pametni, taze smo vernici, još nam se vera nije potrošila kao ona stara, dedovska i pradedovska, koja se olinjala usled duge upotrebe, pa smo morali da je zanovimo kao cipele. Šteta što askurđeli nisu živi, imali bi od nas šta da nauče. Nosimo odela naših okupatora, okupatorsku kulturu prošaramo ponekom religioznom brošurom, koliko da se vidi da smo Srbi, prihvatamo okupatorski politički sistem, demokratiju, parlamentarizam…; naše žene izgledaju kao Londonke, ili Parižanke, ne bismo ih štapom takli da nisu depilovane, moderne i obazovane u duhu epohe. Decu, od malena, učimo da su četiri najvažnije stvari na svetu: Bog, pravoslavlje, srpstvo i zapadne vrednosti, od političkog oblika, do tehnoloških zezalica. Kako danas može pravi srpski nacionalista i pravoslavni vernik da se, bez kompjutera i mobilnog telefona, izbori za veru i naciju? U tome se vidi tehnološki progres, a ne zapadnjačka sredstva za ovladavanje umovima.

Ono malo tradicionalista, one male enklave duha, autentičnog srpskog duha, koje postoje samo još po planinama i u zabitima, izložene su, sve skupa i svi skupa, višestrukom napadu. S jedne strane, davi ih televizija, s druge strane kinji ih politika, ali najpodmukliji udarac dolazi iz pravca građanskog duha njegovih jednonardnika i istovernika. Sami skoro probuđeni, oni hoće da i tradicionalistu probude iz dubokog istorijskog sna i da mu nametnu svoje tumačenje istorije i vere, kao i zadataka koje epoha nosi. Pomisao da ovaj bolje razume život[23], sasvim je daleko od građanina. On razume sve, jer je homonovus i neonatus. On je tu da vlada, da sve objasni, da preformatira sve duhove, u pravcu svog večito izmenjivog pogleda na svet; on je tu da nametne metanoju svima, jer ako je prošao on, ko su ostali, da ne prođu?

Sudbina Srbije danas kritično zavisi upravo od te šake tradicionalista, koja obitava po čukama i krševima i od njihove sposobnosti da građanske ideologije ocene kao budalaštine i da sačuvaju kult predaka, drevni pijetet, odsustvo kritike u odnosu na tradiciju i običaj, na plemenske toteme i kultove. Otmeno, do samoponištenja i smrti, služiti pradedovskoj veri (bez reformisanja), služiti drevnim simbolima našeg roda (koji sežu u doba davno pre pravoslavlja), nositi Boga u srcu, a ne na ustima – to je ono od čega zavisi opstanak srpskog naroda. Iz gradova, opstanak neće doći.

Ako podlegnu ovi poslednji, ovi sa čuka i krševa, ako i njih ponesu građanska raspoloženja, Srbija će umreti. Ako preživi, u građanskom ključu, zvaće se: Građanija.

Piše: Milan Milenković

[1] Ovde se ne misli na „građanina“ u državno-pravnom smislu, već na stanovnika grada

[2] Slivala se i u druge gradove, ali ovde je reč, pre svega, o Beogradu, jer je on jedina metropola, čiji duh postaje obavezan i za provinciju. Onako kako došljak imitira starosedeoce, tako i provincija imitira Beograd.

[3] U „Pigmalionu“, Bernarda Šoa savršeno je opisana, kroz lik cvećarke Meri, ženska sposobnost da, bez dubljeg razumevanja, podražava takt nove okoline

[4] Za odvođenje u krevet neke provincijalke, Osamdesetih je bilo dovoljno objasniti joj da je odbijanje seksa seljački običaj. Od tog trenutka, stvari su se odvijale brzinom podmazane munje.

[5] Da bi se postalo građaninom, mora se biti iskorenjen. To prva i druga generacija mogu samo da imitiraju, jer ih još drži ona fina, biljolika veza sa postojbinom. Na ustima se lako odriču te veze, ali ne mogu da je unutrašnje prebrode.

[6] Cincari i Jevreji su bili, praktično, apatridi, u kojima je zamro svako osećaj za tle i državu. Često proganjani od Turaka, vrlo rano su shvatili da ih samo novac štiti od istrebljenja i svoj način života i mišljenja su saobrazili upravo tome.

[7] Na Zapadu su gradovi izrasli iz zapadnjačke kulture i već prve generacije stanovnika gradova, dok su gradovi još bili samo trg sa pijacom i katedrala, sa nešto zanatskih radionica okolo, pripadale su zapadnjačkom kulturnom ciklusu. Tu je strani element došao kasnije i on je morao da se prilagodi taktu već stvorene, autentične kulture.

[8] Na selu se, bez novca, može i dalje orati, kopati i kositi, a u gradu, ko nema novca, može samo da krade, vara, prosi, ili se iznajmljuje, a sve to skupa jeste otklon od tradicionalnog morala. U početku otklon, a za dve generacije-suprotnost moralu dedova.

[9] Nušić i Domanović su se sprdali sa srpskom inteligencijom i činovništvom, koje su prozreli do srži, kao i sa građanskom klasom i njenom gramzivošću. Tu se, ni danas, nema šta dodati.

[10] Koji su uvek bili skloni srpskom narodu i uvek su o njemu mislili bolje, nego što je on mislio o sebi.

[11] Plitka su razmišljanja da je ove osobine doneo komunizam, a nešto manje plitka, ali jednako netačna, ona da se ova pojava desila između dva rata. Tada se razvila u većem obimu, ali poreklo joj je starije, o čemu ubedljivo svedoče rečeni Nušić i Domanović, pa i Laza Lazarević.

[12] Zanimljivo je da Cigani nisu podlegli niti čarima Zapada, niti srpskoj nacionalnoj ideji. Ostali su samo dosledni kosmopoliti, ravnodušni prema svemu, osim prema sopstvenoj kulturi. Tle im ne znači ništa, sopstvena zajednica sve. Ciganin može da iz svoje mahale u Beogradu ode u mahalu u Minhenu i ništa mu se neće promeniti. Isti jezik, ista muzika, isti stil. Dovoljno je da ode u vojsku i da upadne u ozbiljnu duševnu krizu.

[13] Iako subjektivno veruje da ima. Srbi, iz nekog razloga, veruju da se sve može promeniti, a da se ne promeni ništa.

[14] Više je „narodnih“ pesama napisano u Beogradu, nego po svim selima u Srbiji zajedno.

[15] Sve češće se čuje da je neko „prazan“, što nije isto što i glup, ili neobrazovan. To znači da je ispražnjen od svih drevnih simbola i da je postao sam sebi mera stvar.

[16] Nikad drama nije napisana na selu, niti je ep napisan u gradu

[17] Nedavno sam čuo, od jednog tvrdog vernika, gradskog tipa, da veru ne treba vezivati za tradiciju. A baš je tradicija srž vere; jedino se bez nje ne može.

[18] Grčka reč, koja označava obraćenje, preokret u religioznom doživljaju

[19] (grč. καθάρσις – pročišćenje)

[20] Vera je sad, budući doživljena kao ideologija, postala univerzalna, odvojena od nacije. Nacija i vera mogu da se spoje samo u jednom slučaju: ako je nacija podređena univerzalnoj veri. Obrnuto ne radi. Očevi su podredili naciju ideologiji (uglavnom komunističkoj, ali zato ne manje građanskoj), pa potomci, danas, izvode istu operaciju, samo što je sad vera nova ideologija, sa izrazito opšteljudskim karakterom. Kao i komunizam, ili neoliberalizam, koji, takođe, pretenduju na vlast svim dušama sveta. Za naše pretke, vera je bila neodvojiva od nacije. Pomisao da je naša, narodna vera, samo uži deo neke vaseljenske religije, izazvala bi podsmeh.

[21] Što je, takođe, glupost, sa stanovišta izvora vere, odnosno naših predaka. Pomisao da vera može da se koristi u ideološke i vlastohlepne svrhe, teško da bi im ušla u glavu. Za tradicionalnog čoveka, jedna od bitnih oznaka vere je stalnost, vreme koje se u njoj provede. Građanin je čovek trenutka, za njega vreme nema smisla. Njegova vera je prava baš zato što je od juče. Prekjuče za građanina ne postoji kao obaveza služenja precima, već kao izvor skaski, koje će opet on tumačiti.

[22] Slobode zajednice, po cenu lične neslobode

[23] Da ga ne razume, ne bi preživeo

1 Komentar

  1. „Da nesreća bude veća, prvi školovani ljudi epohe postali su oni koji su bili seoski škart. Livada i njiva ne trpe bogalja, dok škola trpi sve, tako da su seljaci svu onu decu, koja su bila bolešljiva i obogaljena, pa su time bila balast za čitavu zadrugu, poslali u školu. Kljasti Vuk, gušavi Dositej, gomila tuberana i ostalog škarta, slila se u škole i liceje, iz kojih je izašla puna prosvetiteljskih ideja i još goreg telesnog zdravlja. Društvo ih je nagradilo položajima i zvanjima, redovnim prihodima i vanrednim sinekurama, tako da se prva srpska intelegincija brzo nadgornjila svom narodu. Ipak, u sebi je nosila potajnu mržnju prema selu, koje ih je odbacilo, i spremnost da, budući da nije bila u stanju da se izdržava od ma čega, sem od pameti, tu pamet iznajmljuje, gazeći sva moralna načela. Zao duh te prve srpske inteligencije, koja je vaspitavala sve potonje generacije, i danas se oseća u modernom srpskom društvu. Uvek je spremna da izda domovinu zarad lične dobiti.[9]“
    Ne bi se reklo da se nešto promjenio zadnjih 200 godina, ko da gledam dr. M. Durića, dr. Baju, Luju i ekipu




    0



    0



    0



    0

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena


*


Anti-SPAM Test *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.