Biblijski kriterijumi za vladare

Ako budemo zahtjevali da naši funkcioneri žive moralno, ustaju rano, jedu malo, da se dobrovoljno odreknu od „lambordžinija“, da im djeca studiraju u otadžbini, da poznaju svoju zemlju kao svoj dlan i da je vole više nego sebe same, onda neće svako ni htjeti da se kandiduje za taj „pakao“. Jer nije ti upala sjekira u med, već ideš na krst.
Svetima nije bilo svejedno ko i kako vlada narodom. O tome nam dovoljno govori primjer Jovana Preteče, najvećeg između rođenih od žena, koji je obličavao Iroda zbog nezakonitog braka sa ženom svog brata. Zar je njemu bilo bitno da se miješa u to ko sa kim spava i ko koga vara? Ko je koga ostavio i s kim se potom svezao? Izgleda da jeste bitno. Jer izopačenje ministra znači i propast cijelog ministarstva. A izopačenje gubernatora znači da će cijela oblast pući po šavovima. Treba razumjeti da i Preteča nije mislio na tjelesne prohtjeve cara, već o posljedicama po narod. Otuda i obličenje. I dolazimo do sljedeće misli: šta mi treba da zahtjevamo od vlasti, osim uzdržanja i čistote? Šta o tome govori Sveto Pismo?
Govori, na primjer, da vladar ne treba da bude odviše mlad. On treba da bude zreo i prekaljen muškarac. Pritom bolje muškarac nego žena, jer Gospod nije stvorio ženu da bi vladala. Evo citata: „Narodu mom čine silu djeca, i žene su im gospodari“ (Isaija 3: 12). A da vladari ne treba da budu previše mladi: „I daću im knezove mladiće, i djeca će im biti gospodari“ (Isaija 3: 4). To je vrsta kazne, razumije se. Oni koji vole da se raspravljaju naći će mnoštvo primjera od Kleopatre do Katarine Velike, ali ja ostajem pri svome. Muškarci treba da vladaju. I ne maloljetnici, okruženi regentima i privremenim vladarima, već muškarci zrelog uma u ciku snage. To je sasvim normalan i prirodan zahtjev.

Šta još?

Evo šta: „Teško tebi, zemljo, kad ti je car dijete i knezovi tvoji rano jedu! Blago tebi, zemljo, kad ti je car plemenit i knezovi tvoji jedu na vrijeme da se potkrepe, a ne da se opiju“ (Propovednik 10: 16–17). Kao što vidimo, ovde su suprotstavljena dva različita načina života. Prvi: ja vladam nad drugima kako bi mogao da uživam. Čim otvoriš oči, pravo na frižider. „U ustima pečeno pile, odmah pomislim – a narode kako ti je?“. Drugi: Ja ne vladam toliko, koliko služim. Nešto gricnem kada mogu i samo da se okrepim. Ne provodim sate za trpezarijskim stolom. To je asketski i vrlo praktičan zahtev. Oni koji vole da se goste i da sa čašicom u ruci izriču velikolepne zdravice rijetko su dobri vladari. Pošto su takvi veseljaci nikada nisu pribrani na unutrašnjem planu.

Predskazujući u Ponovljenim zakonima da će carevi biti birani u skladu sa običajima svih naroda na zemlji, Gospod govori Jevrejima: „Ali da (car) ne drži mnogo konja, i da ne vraća narod u Misir (Egipat) da bi imao mnogo konja“ (Ponovljeni zakoni 17: 16). Najslavniji car Izrailja – Solomon – doslovce je namjerno prekršio tu zapovijest. „I dovođahu Solomunu konje iz Misira i svakojaki trg, jer trgovci carevi uzimahu trg različan za cenu. I dolažahu kola iz Misira po šest stotina sikala srebra, a konj po sto i pedeset“ (1 Car. 10: 28–29). Nama se sad čini da nam nije do ovih jevrejskih kola iz davnih vremena? Zar nije tako? Ne, nije.

Egipat je za Jevreje mjesto koje će ih uvijek podsećati na ropstvo. A i na razvrat. Nisu bez razloga oni žalili za egipatskim dinjama i bijelim lukom, dok su jeli hljeb s nebesa u pustinji. Za nas su zemlje ropstva i razvrata sve one odakle nam dolaze iskušenja. Sami procjenite koje su to budući da ste odrasli ljudi. Egipatska kola možemo transponovati u „audije“ i „mercedese“, koje toliko jure oni kojima nedostaje savesti. „Ne kupuj kola u Egiptu!“ – te reči treba uputiti svakom visokom funkcioneru. Zašto „sluge naroda“, koji su toliko obimni da jedva mogu da sjednu za volan, insistiraju na tome da se voze u skupim stranim kolima? Šta to treba da znači? Ako vam nije dovoljno što se čitav narod žali na to (a žali se), onda poslušajte reč Božiju. „Ne vozi kola iz Egipta.“ Nije stvar samo u kolima. Tamo u „Egiptu“ oni najverovatnije skrivaju i svoj novac. Tamo im studiraju djeca. I kakav si ti to naš čovek i patriota posle svega toga?
Na našu sramotu ćemo istaći da francuski predsednici voze ili „reno“ ili pak „citroen“. Njemci takođe ne voze francuska kola, voze njemačka. Zar je za nas pretežak zadatak da naručimo dovoljan broj kola domaće proizvodnje, koja naši radnici ručno izrađuju s ljubavlju, i da našim funkcionerima oduzmemo njihov buržujski vozni park? To nije samo pitanje ugleda i ekonomije. To je pitanje patriotizma i ispunjavanja riječi Boga Živoga.
Poslednji primjer za danas ću uzeti, ne iz Biblije, već iz knjige Mahatme Gandija „Moj život“. Gandi je, kako vam je poznato, bio pravnik po obrazovanju. Pošto se sa diplomom vratio u svoju rodnu oblast Gudžarat počeo je da traži praksu. Jedan iskusni pravnik ga je upitao: „Da li umijete da razlikujete karakter ljudi po izrazu lica?“ Pitao ga je još mnogo šta, što se ne uči na fakultetu. Naposlijetku je rekao: „Treba dobro da proučite istoriju Indije i naše oblasti. Nije moguće živjeti i raditi među ljudima čija istorija Vam nije poznata.“ Oslanjajući se na izloženo, predložio bih svim pretendentima na gubernatorsku „fotelju“ da polože ozbiljan ispit iz istorije kraja kojim bi htjeli da upravljaju. Možda uz taj ispit da polože i ispit iz lokalnih jezika te oblasti. To se odnosi i na one koji bi se uvalili u predsedničku „fotelju“ – moraju od A do Š da poznaju rusku istoriju. Sve podatke, imena bitnih ličnosti i opise svih glavnih procesa. I to nije maštarija. Jer se puno vetropira sprema da vlada nad onima o kojima ništa ne znaju, čak i ne žele da znaju. Odavno im je mozak popila Amerika, gde leže sve njihove simpatije. Na tom ispitu će otpasti mnogi nedostojnici. Na kraju će posao glasača biti znatno olakšan.
I posljednje zasad. Ako budemo zahtijevali da naši funkcioneri žive moralno, ustaju rano, jedu malo, da se dobrovoljno odreknu od „lambordžinija“, da im djeca studiraju u otadžbini, da poznaju svoju zemlju kao svoj dlan i da je vole više nego sebe same, onda neće svako ni htjeti da se kandiduje za taj „pakao“. Jer nije ti upala sekira u med, već ideš na krst.
Dopustite, zasad od mene dosta.

Piše: Protojerej Andrej Tkačov
S ruskog: Aleksandar Đokić
Oprema: Stanje stvari

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.