​Naučiti da prepoznate laž je lakše nego što mislite

Kao vrsta, mi sve vreme lažemo. Čitavog dana, svakog dana, bez razmišljanja.

Illustracije: Ben Thomson

Ljudski rod ima mnogo pozitivnih osobina (verovatno), ali iskrenost nije jedna od njih. Kao vrsta, mi sve vreme lažemo. Čitavog dana, svakog dana, bez razmišljanja. O svojim godinama, svom vegetarijanizmu, svojoj seksualnoj vezi s onom ženom, čemu god hoćete. Govorimo da nam je dobro kad smo neizrecivo tužni, zovemo na posao da kažemo da smo bolesni kad želimo trodnevni vikend, govorimo partnerima da ćemo ih „zauvek“ voleti, a zapravo mislimo „do sledećeg leta“. Grozota jedna, ako ćemo pravo.

Kad jednom počnete da razmišljate o tome koliko laži ljudi svakog dana izgovore — naročito vaši navodni prijatelji i bližnji — prirodno je da se zapitate kako ih uhvatiti u laži. Srećom, tu su stručnjaci koji svoje živote posvećuju raspetljavanju zamršenih mreža koje pletemo.

STRUČNJAK ZA GOVOR TELA

Dejvid Alsema je stručnjak za govor tela i drago mi je što ću pričati s njim preko telefona a ne uživo. On može da dešifruje pravo značenje nečijih reči samo na osnovu procene njihovog kontakta očima i govora tela. On je praktično čitač misli i to je prilično zastrašujuće.

„Kad je u pitanju otkrivanje laži, govor je tu veliki pokazatelj,“, kaže Alsema. „Oklevanje u glasu, zastajkivanje, to su sve laži. Ako se nešto izgovori prilično brzo, to praktično ukazuje na istinu, ali ako ljudima treba vremena da saberu svoje misli, to je onda laž.“

Ipak, najviše otkriva kontakt očima. Alsema tvrdi da možete za svega nekoliko minuta da obučite sami sebe da prepoznate lažova ako naučite da pratite kuda on gleda.

Ono što morate da znate jeste da će pogledi ljudi bežati ulevo ili udesno, u zavisnosti od toga da li se prisećaju nečega ili smišljaju nekakav lažni scenario. „Možete da izradite profil svojih prijatelja i provalite koju stranu koriste za šta“, kaže Alsema.

„Kako bolje upoznajete nekog, tako ćete shvatati na kojoj strani se prisećaju stvari, a koju stranu koriste za fabrikovanje. Dakle, ako govore istinu, izgovoriće je brzo i na strani ‘prisećanja’. Ako je laž, videćete kako im se oči pomeraju na stranu ‘konstrukta’.“

Da biste shvatili koja je koja strana, prosto svom sagovorniku postavite tri laka pitanja: kakav im je bio dan, jesu li bili zauzeti i šta rade za vikend. „Prva dva pitanja odnose se na stvari koje su se dogodile u prošlosti, tako da će ih se prisećati, a treće je budući događaj. Dakle, pratite im oči —dva odgovora će biti izvučena iz sećanja, a jedan će biti iskonstruisan“, objašnjava Alsema.

„Vremenom upoznajemo svoje prijatelje i te stvari počnemo da primećujemo podsvesno. Ali ako nekog znate 30 sekundi i želite da saznate hoće li govorili istinu ili ne, ova tri pitanja će vam u tome pomoći.“

Dok brusite tu složenu tehniku, postoje i drugi, lakši pokazatelji na koje možete da obratite pažnju. Ako lažov misli da ste ga provalili, obično će dodirnuti potiljak ili se počešati po njemu. „To ukazuje na nesigurnost“, kaže Alsema.

Ako sagovornik pokrije oči ili usta dok govori, to vrlo verovatno ukazuje na laž. Isto tako i dodirivanje samog vrha nosa — to se zove Pinokio efekat — zato što kad lažete, krv odlazi u ekstremitete lica.

Ne podržavamo to, ali logičan zaključak je da na osnovu svega ovoga možete postati ne samo efikasan živi detektor laži, već i bolji lažov.

Izbegavajte pomenute znake koji vas otkrivaju i praktično ćete postati nedokučivi. Još jedan način da steknete poverenje, kaže Alsema, jeste da pokažete svoje dlanove i da oni gledaju prema spolja, ka drugoj osobi. „Ne krijte ruke iza leđa i ne držite ih u džepovima — gledajte ljude pravo u oči i nemojte ništa preterano da objašnjavate“, savetuje on.

PRIVATNI DETEKTIV

Bivši policijski detektiv Džulija Robson direktorka je „Onlajn istraga“, privatne firme specijalizovane za otkrivanje nevernih supružnika. Iako su neiskreni partneri najgori mogući scenario, oni su i deprimirajuće česta pojava. Zato smo zatražili od Robsonove, eksperta za smradove od ljudi, da nam otkrije koji su znakovi upozorenja.

Tokom razgovora s njom brzo se ispostavlja da je otkrivanje neiskrenog partnera zapravo ekstremno lako. Naš instinkt će nas gotovo momentalno upozoriti kad nešto u vezi nije kako treba— ali, nažalost, mi ćemo činiti sve što možemo da to ignorišemo.

„Ljudi ne dolaze kod istražitelja neodlučni“, kaže Robson. „Oni praktično znaju da ih partner vara, a mnogo se češće ispostavlja da su u pravu. Ali i ta osoba i njihov partner će uporno negirati da se bilo šta dešava.“ Ona kaže da čak i suočene sa fotografskim i video dokazima, obe strane odbijaju da priznaju istinu.

Kad ste zaljubljeni, vaš prvi instinkt je poverenje. Verujete samo u najbolje kod vašeg partnera, jer tako morate. I iako će drugi ljudi biti manje nesvesni indiskrecija vašeg partnera, ništa vam neće reći — zato što smatraju da nije na njima da to rade.

„Imala sam klijentkinju koja je primećivala da se, kad god sa mužem ode na neki događaj vezan za posao, njene kolege ponašaju veoma čudno u njenom prisustvu. Naravno, kako se kasnije ispostavilo, na njenom poslu bila je dobro poznata činjenica da je on vara sa njenom koleginicom“, objašnjava Robsonova.

Suština je sledeća: kad su ljudi u nedozvoljenoj vezi u „fazi medenog meseca“, oni se ponašaju ekstremno predvidivo, a Robsonova kaže da su svi klišei za koje ste čuli istiniti.

„Počinju da kupuju novu odeću, učlanjuju se u teretanu, drže liniju, više se češljaju, paze na to da su uvek u najboljem izdanju“, kaže ona. „Ponekad to znači da su već upoznali nekoga i žele da poprave svoj izgled, a nekad su možda samo počeli da traže.“

„Generalno gledano, kad počnete da se zabavljate sa nekim ili ga tek upoznajete, naravno da želite da se predstavite u najboljem izdanju. A to se ne razlikuje mnogo od onoga kad počinjete da varate.“

Ako vaš partner počne da se ponaša čudno, verujte svom instinktu. Nešto verovatno nije kako treba — Robsonova kaže da se samo jedan u pedeset njenih slučajeva završava hepiendom. A ja iskreno mislim da je i to izmislila samo da bih se ja bolje osećala.

„Veoma, veoma retko će se ispostaviti da je partner spremao neko iznenađenje za supružnika. Na primer, rođendansku žurku. I onda je krišom pravio te planove“, kaže ona. „Ali mnogo češće ćemo samo potvrditi da je u pitanju preljuba. Veoma se retko desi da klijentu možete da prenesete pozitivnu priču.“

Kad ste jednom utvrdili da vas vaš partner verovatno vara, postoji i konačan test. Suočite se sa njim i procenite njegovu reakciju. „Kad ga suočite s optužbom, partner koji vara postaje veoma agresivan — to je znak da pokušava nešto da sakrije“, kaže Robsonova.

„Uvek tražimo od naših klijenata da obrate pažnju na to šta se dešava posle toga. Da li se njihovo ponašanje menja? Da li počinju mnogo više vremena da provode kod kuće, prestaju da odlaze u teretanu? To su znakovi krivice, znakovi da će pokušati da zametnu trag i otklone vaše sumnje.“

Zaključak? Ako se neko ponaša kao da je neveran, on to verovatno i jeste. Ljudi su prosto grozni.

POLIGRAFISTA

Nakon što je prošao obuku kod FBI, policijske službe Los Anđelesa i Tajne službe Sjedinjenih Država, savetnik odeljenja za ubistva australijske države Viktorija Stiv Van Aperen došao je do zaključka: ne treba vam mašina da biste otkrili nečiju neiskrenost. „Jednog dana sam samo pomislio: ‘Zar ne bi bilo sjajno da možete da prepoznate kad ljudi lažu bez korišćenja poligrafa?'“, objašnjava on. Pošto je u prošlosti radio na više od 77 slučajeva ubistava i dve istrage serijskih ubica, Van Aperen sada leti u sve delove sveta i uči tamošnje policajce kako da prepoznaju laž bez pomoći mašine.

„Istraživanja pokazuju da ljudi nisi mnogo dobri ili precizni u primećivanju laži: pogode samo u oko 49-53 odsto slučajeva“, kaže on. „Razlog za to je zato što smo podložni uticaju drugih ljudi i često ne želimo da verujemo — naročito u slučaju bližnjih — da bi nas ikad slagali“, kaže on.

Ali nas lažu — i čak često sa tim prolaze nekažnjeno. Radeći na poligrafima, Van Aperen se u to uverio iz prve ruke. „Ljudi ne ‘pobeđuju’ test detektora laži“, kaže on. „Detektor laži je samo instrument koji beleži autonomne reakcije kao što su otkucaji srca, krvni pritisak, emocionalno znojenje. Umesto toga, oni pobeđuju ispitivača, koji ne prepoznaje šta se dešava ili ne formuliše pitanja kako treba.“

Dakle, da bismo postali živi detektori laži, moramo da pazimo kako se izražavamo. „Vaša pitanja moraju da budu veoma jasna kako ne bi dopustila varalici ono što ja zovem ‘prostor za muvanje'“, objašnjava Van Aperen. On daje primer — kad biste pitali Bila Klintona da li je imao seksualnu vezu sa Monikom Levisnki, on bi mogao da kaže da nije i da i dalje prevari detektor laži. To je zato što je „vezu“ teško definisati, a Klinton bi mogao da veruje da njegove aktivnosti nisu predstavljale vezu. Pitajte Klintona konkretnije pitanje o tome šta su on i gospođica Levinski radili u Ovalnoj sobi i biće mu teže da odgovori negativno.

Sledeći korak je da pažljivo pratite reči dotične osobe i njen govor tela — da li komunicira na uverljiv način? Da li prekida tok reči sa mnogo zastajkivanja i govorenja „ovaj“? Kad je u pitanju hvatanje iskusnog lažova u laži, poligrafista će pažljivo pratiti navike u njegovom govoru.

„Varalice će najčešće pokušati da izvrdaju odgovor na pitanje. Ono što ne govore mnogo je važnije od onoga što kažu.“

Lažov neće koristiti lične zamenice ili prisvojiti neku anegdotu za sebe: pitajte ih šta su radili juče i reći će: „Bio u kupovini“ pre nego „Išao sam u kupovinu“. Van Aperen daje primer roditelja čija su deca oteta — ako nisu upleteni, pričaće o detetu na veoma ličan način (govoriće „moja ćerka“ umesto „devojčica“) i ponašaće se kao da je dete još živo, a ne kao da je mrtvo ili u opasnosti. „Uvek govore u sadašnjem vremenu, u iščekivanju i nadi“, kaže Aperen.

„Iskreni ljudi ne samo da će vam reći šta se desilo, već i šta misle i osećaju povodom toga. Lažljivi ljudi to uglavnom neće raditi; samo će vam ispričati priču i neće smeti da se inkriminišu pokazivanjem emocija.“

Ako posumnjate da vas neko laže, insistirajte na detaljima. Pretvarajte se da ste detektiv za ubistva: postavite im gomilu pitanja u nizu. Svaki put kad odgovore, moraće da smisle neku novu laž koja nije kontradiktorna s onim što su prethodno izrekli — to je veoma teško i stres će početi da se pokazuje. „To je veoma mnogo kognitivnog procesuiranja“, kaže Van Aperen. „Ne zanima me koliko je neko dobro pripremljen da iznese neistinu: on prosto ne može da anticipira svako pitanje koje ću mu postaviti. On fabrikuje ili ukrašava, stvara lažno sećanje koje se nikad nije desilo.“

ZAKLJUČAK

Ljudi su u stvari prirodni detektori laži. Ako verujete sopstvenim instinktima, možete prilično lako da otkrijete nepouzdane tipove. Ali ponekad ne želite da verujete svojim instinktima — naročito kad vam govore da vaš prijatelj ili ljubavnik nije sasvim iskren povodom nečega. I tu nastupaju detektivski rad, govor tela i analiza govora: budite pažljivi, jer i najmanji gest otkriva mnogo toga.

Izvor: Vice

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.