Deset maraka

Psihologija je kurva, i većina ljudi će se pobuniti i shvatiti da ne valja tek onda kada dotaknu istinsko dno!

Zašto je za premijera, monarha, autopilota, arhimandrita i bogaoca Aleksandra Vučića glasalo gotovo dva miliona građana Srbije? Kako je to Vučić osvojio čak tri puta više glasova od drugoplasiranog mu kandidata?

Ili, zašto je za Jankovića kao jedinog nepopulističkog kandidata glasalo samo 16 odsto ljudi koji u nedelju obaviše svoju malograđansku dužnost? I kako to da ova tankoća zapravo jeste jedan impresivan rezultat? Zašto je za fiktivnu figuru koja jaše konja u vunenim čarapama glasalo 10 procenata ljudi, dok su predsednici opozicionih partija osvojili glasova u rangu od broja nevažećih listića do statističke greške? Kako to da su istraživanja javnog mnjenja ovaj put bila samoobistinjujuća proročanstva? I zašto na izbore izlazi jedva malo više od polovine ljudi? Najzad, otkud to da su nas, opijene pa mamurne, rezultati predsedničkih izbora istuširali hladnom vodom i lansirali u bespuće realnosti? Da li je zaista moguće da ovo nismo očekivali? Okej, nada umire poslednja, ali zar baš mora da umre silovana, unakažena i bačena u jarak pored puta?

Odgovor na sva ova pitanja krije se u: deset maraka. Tačnije, odgovor se nalazi na toj čuvenoj nemačkoj i posve ljubičanstvenoj novčanici sa onim ružnjikavim čičom koji je nalik na baštenskog gnoma, inače matematičara Karla Fridriha Gausa. Sećamo li se iste? Naime, na tom blaženopočivšem komadiću monetarnog papira od 10 dojčmaraka nalazila se i sličica tzv. Gausove ili zvonaste krive. To jest, grafički prikaz normalne raspodele ili normalne distribucije (verovatnoće), a koja liči na zvono, talas, cilindar ili pivsku trbušinu. Za one sa jeftinijim ulaznicama, u pitanju je slika uobičajene i standardne distribucije svega i svačega u populaciji – visine, debljine, inteligencije, obrazovanja, krvnog pritiska, visine plate itd. Prema normalnoj distribuciji, mali deo stanovništva je natprosečno inteligentan (levo na Gausovoj krivoj), mali deo je ispotprosečno inteligentan (desno na krivoj), a većina je tu negde u ogromnoj, ispupčenoj sredini. Manji deo populacije su nepismeni i doktori nauka, ili jako visoki i jako niski ljudi, a većina su opet nekakva sredina. I ako učiteljice dobro rade svoj posao, većina učenika u odeljenju će na pismenom zadatku dobiti trojke, nešto manje dvojke i četvorke, a najmanje njih jedinice i petice. Gausova kriva neodoljivo liči i na onaj „šešir“, odnosno zmiju koja je progutala slona u „Malom Princu“ (uzgred, i ta sličica se nalazila na jednoj evropskoj novčanici – na 50 francuskih franaka). Dakle, debela, masivna sredina, i tanki krajevi sa leva i sa desna. Naprosto, Gausova kriva nam poručuje da je prosek uporno sveprisutan ili da je banalna sredina najučestalija i nekako tvrdoglavo većinska.

I upravo ta sredina ili normalna distribucija sa 10 nemačkih maraka predstavlja većinu građana Srbije. Kao i, u poslednje vreme i još zadugo, glasače Aleksandra Vučića. Nisu to ni univerzitetski profesori, glumci ili programeri po stranim firmama, sa jedne, baš kao ni Romi iz kartonskih naselja ili mitingaši oskudne oralne higijene, sa druge strane krivulje. A nisu to ni naši prijatelji na Fejsbuku, nisu ni „uticajni tviteraši“, baš kao ni potpisnici „Apela 100“ ili šaljivdžije iz Mladenovca. Već mahom ljudi čija se stvarna izborna matematika svodi na to kako preživeti sa 25 hiljada dinara do sledećeg prvog u mesecu. Oni su ti koji zapravo odlučuju i vode glavnu reč u abortusu od demokratije u kojoj živimo, kao i kritična masa kojoj se svaka vlast obraća. Tako je, nedavnom kampanjom, medijima i bilbordima jeste dominirao samo jedan čovek sa pratećom mu partijskom, propagandnom i interesnom kamarilom. Da, bilo je mnoštvo pritisaka, ucena i nasrtaja, i mnogi ljudi su bili tretirani štapovima i/ili šargarepama u vidu gubitka posla ili dobitka jedne crvene. Jeste, na delu je bio razrađeni sistem „sigurnih“ ili „kapilarnih“ glasova, a (svaka) vlast već decenijama manipuliše glasovima sa Kosova. Partijska vojska režima je pozivala telefonom, sačekivala ispred škola i mesnih zajednica, zvonila je od vrata do vrata. Čak su i prebegle voditeljke TV Dnevnika predstavljane kao Pablo Eskobar u suknji.

Ali, svi ti marketinški ćiribu-ćiriba trikovi i jedna sveopšta pretpolitička nakarada ipak mogu da objasne samo manji deo izbornog uspeha Aleksandra Vučića. Doduše, taj manji deo jesu upravo onih 5-6 postotaka koji su i bili učinili da Vučić pobedi u prvom krugu, ali džabe. Možemo mi sebi sladiti taj limun do besvesti i kraja vremena, ili pak pravednički kriviti penzionere ili omladinske apstinente, ali gorak ukus u ustima ostaje i štipa. Jer istovremeno svi odbijamo da pogledamo u lice onoj većini sa 10 maraka, zbog čega živimo svoju „distorziju realnosti u mikrokosmosu“, kako to izvrsno vele genijalci sa Tarzanije. I nije ta većina neobična i strašna, ni džiberska i seljačka, baš kao što ni ta normalna distribucija nije – nenormalna. Znaju i ti „prosečni“ ljudi da stvari ne valjaju, da se društvo ugiba od kriminala i korupcije, kao i da su političari prevaranti onda kada nisu čistokrvne lopuže. Ali, politička i socijalna kuknjava većine građana Srbije ipak ostaje sterilna, neplodna i kafanska, baš kao u onom Vučićevom predizbornom spotu. Evo i zašto.

Srbija normalne distribucije je nacija kojoj je „Otac“ Dobrica Ćosić, a „Majka“ Ceca Ražnatović Arkan. Većina koja radije „ćuti dok ne biju“, dok stiska vrapca u ruci. Ovo su stereotipne sekretarice u državnoj firmi i niže birokrate u opštini, studenti zainteresovani jedino za šesticu i separe vikendom, seoske učiteljice i prigradski nastavnici geografije, prodavci mađarske robe na pijaci, vlasnici dragstora ili pekare na uglu, čitaoci knjiga kupljenih na trafici, šalteruše u banci, turisti po Paraliji, ponosni vlasnici Golfa dvojke, svi ti Čvarkovi, Torbice i Boškići. Fanovi „Slagalice“ i „Boljeg života“ kao televizijskog vrhunca – a svi bez izričite namere da taj bolji život sami sebi poslažu i najzad ostvare. A i zašto bi? Nije li zaista komotnije sačekati da to neko drugi uradi za nas ili u naše ime? I za to vreme dobijati 300 evra plate mesečno ni za šta? Ili tenderčić za svoje malo i srednje preduzeće zbog koruptivne šeme sa političarem na lokalu? Uostalom, kada je u Srbiji poslednji put bilo nasilnog suzbijanja demonstracija, ako izuzmemo gej paradu? Mnogo je lakše snalaziti se po mulju i blatu, jer tamo je bar toplo. A ponešto se i prelije iz džepa u džep.

A pogledajmo malo i u ogledalo, posebno zato što u ovoj statističkoj storiji sami sebe zasigurno smatramo baš za onaj kreativni izuzetak, za manjinu, elitu ili „standardnu devijaciju“. Da li smo zadovoljni poslom koji radimo? Gradom u kojem živimo? Srećni sa impotentnim mužem u čiji krevet svako veče ležemo? Ne baš? A da li smo spremni na to da to stanje promenimo? I da li to uopšte radimo i kako? Isto je i sa promenom ili pobunom protiv vlasti. Uostalom, i režim Slobodana Miloševića je srušen tek neposredno nakon što su po glavama većine građana Srbije počele padati bombe – dok granate po građanima Sarajeva nisu toliko smetale. A čak i tada je razlika između Miloševića i Koštunice bila samo oko 12 odsto . Psihologija je kurva, i većina ljudi će se pobuniti i shvatiti da ne valja tek onda kada dotaknu istinsko dno. Tek kada je ugrožen život, jer životarenje jeste tako prokleto podnošljivo. A u našem je slučaju dno još uvek pomično. U tom smislu, uvek se valja setiti Berlina s proleća 1945. godine. Nema većinskog opasuljivanja, skapiravanja i katarze dok ne rendamo koru sa drveća i ne bežimo od silovanja ruskih vojnika.

Najzad, ne sanja ni svaki rob snove o slobodi. Pa čak i pank je muzika srećnih društava jer, da bi se uopšte pevalo protiv sistema, prvo mora da postoji taj sistem. A u pretpolitičkom društvu traljavih ili nepostojećih institucija, normalno distribuirani građani Srbije samo pokušavaju da se priklone, da se snađu i da pronađu vezu za svoj sitnosopstvenički interes sitne buržoazije i fejk srednje klase. Da naprosto prežive, odnosno da odživotare svoje vreme na Zemlji. Velika istina ovih (i svih) izbora je školski statistička i neobično – normalna. I svodi se na onih 10 maraka sa Gausom kao ilustrativnim motivom. Drugim rečima, većina građana Srbije nije ni naročito lenja, ali ni naročito vredna. Nisu oni ni naročito obrazovani, ali ni naročito neobrazovani. Ni genijalni, ni glupavi, takoreći. Ni posebno bedni i gladni, baš kao ni prebogati i siti. Ne jedu ni samo praziluk i slaninu, ali ni organske škampe. Nisu ni čisti rasisti i fašisti, ali ni naročiti štovaoci ljudskih i manjinskih prava. Ne voze ni stojadina, ni audija. Nisu krezubi, ali nisu ni bez karijesa i krunica u vilici. A upravo njima, statistički normalnima, se na ovim izborima obraćao jedino Aleksandar Vučić, za razliku od ostalih.

Za strukturnu društvenu promenu nisu dovoljni samo oni aktivno nezadovoljni i tviteraški narajcani, jer takvih je uvek komparativno malo. Moralna indignacija u maksimi „Ako vam je dobro onda ništa“ ne dobija izbore. Za izbornu pobedu su neophodni i svi oni prosečni, obični i normalni, a kojima je sve mindeđ ili im je čak – dobro. Ili misle da im je dobro jer ne znaju za bolje, niti imaju kako da saznaju. Činjenica je da ubedljivo najveći broj građana Srbije danas naprosto ima drugačije mentalne i lično-političke motivacije od svrgavanja režima. Već želi samo da sačuva posao ili varijantu, otplati keš-kredit, pogleda utakmicu, domaću seriju ili Pinkove Zvezdice, i eventualno skrpi za more u Grčkoj van sezone. Što je sve Aleksandar Vučić uspešno prodao kao – stabilnost. Većina građana to želi i zato što ih je naučilo da se – poput plemenitih divljaka u prirodnom stanju bez države – snalaze sami, onako kako najbolje znaju i umeju. Jer istinska borba za bolje sutra je privilegija onih koji ne moraju da misle šta će ručati prekosutra. A takvih je isuviše malo u našem društvu. Deset maraka na dan su sudbina.

Piše: Aleksej Kišjuhas

 

Izvor: Danas.rs

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.