Данас је Свети Сава!

Српска православна црква, вјерници, али и читав српски род гдје год живио 27. јануара слави Светог Саву, благдан посвећен оцу српског духовности, културе, оснивачу српски цркве и просветитељу.

Свети Сава се слави као заштитник школе, учитеља и ђака.

Свети Сава рођен је 1169. године у Расу као најмлађе дијете великог српских жупана Стефана Немање и његове жене Ане, добивши име Растко. Малог Растка одгајали су најбољи учитељи из Солуна, Дубровника, Венеције и Цариграда. Био је бистро, паметно и весело дијете, брзо је научио читати и писати. Међутим, Растка свјетовни живот није много занимао, већ је интерес показивао за духовне љепоте.

У вријеме његове младости, када је увелико припреман за живот будућег владара, на Немањином двору боравили су светогорски монаси, међу којима је био и један Рус. Заокупљен размишљањима о мотивима из житија светих, које је свакодневно читао, седамнаестогодишњи Растко дуго је с њима разговарао.

Задивљен причама о љепоти Свете горе, донио је одлуку која ће му потпуно измијенити живот – ријешио је да оде у ову монашку државу. С обзиром на то да није могао рачунати на родитељски благослов, одлучио је, баш када су родитељи ријешили да га жене, побјећи с монасима.

Сломљен од бола, Стефан Немања одмах је послао потјеру за сином. Растко се налазио у руском манастиру Светог Пантелејмона (Русик), гдје је под пријетњом обећао Стефановим људима да ће се наредног дана вратити у двор. Али, легенда каже да су светогорски монаси, на Растков приједлог, прибјегли лукавству – спремише богату трпезу и вино, па гониоци послије обимне вечере заспаше. Мимо манастирских прописа, дотадашњи принц се замонашио и узео име Сава.

Тако је Сава остао у манастиру, гдје се ревносно молио, учио и служио. Послије кратког времена, прешао је у грчки манастир Ватопед, такође на Светој гори, гдје је наставио строги монашки живот. За то вријеме у Србији, послије првог очајања, Стефан Немања се помирио са синовљевом жељом. Често му је слао новац, да би му у манастиру било удобније, али је он све дијелио сиромасима или светогорским манастирима.

У међувремену, док је Сава на Атосу живио мирним животом, у отаџбини је дошло до неслоге између његове браће Вукана и Стефана. Незадовољан Немањином жељом да млађи Стефан буде насљедник пријестола, старији Вукан кренуо је да војском оствари своје право. Сукоб се завршио на бојном пољу у корист Стефана, земља је опустошена, а народ осиромашио.

Сава одлучује да послије двадесет година привремено напусти монашки живот и допринесе учвршћивању и напретку српског државе. Са посмртним остацима свога оца, који је умро 1199. године, Сава долази у Србију и над њима мири своју завађену браћу а затим свог оца поново сахрањује у Студеници.

Након измирења браће, на Стефанову молбу, Сава остаје у Студеници и у њој ствара нови духовни и културни центар српског државе. Наредних осам година Сава ће бити игуман овог средњовјековног храма. За то вријеме је писао и преводио српски списе, подучавао браћу и просвећивао народ. У Студеници отвара прву школу српском писмености и школу за свештенике и калуђере – постаје духовни вођа и устројитељ српски државе.

Почетком 1236. године стигао је у Бугарску, гдје га 14. јануара затиче смрт у Великом Трнову. Вијест о Савиној смрти стигла је у Србију 27. јануара. Његове мошти је у манастир Милешеву пренио његов нећак, краљ Владислав 1237. године.

 

Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару

Пошто је култ Светог Саве дубоко заживио у нашем народу, турски војсковођа Синан-паша је 10. маја 1594. године на београдском брду Врачар спалио Савине мошти, мислећи да ће Савин култ нестати. Међутим, догодило се управо супротно, а поштовање и љубав коју српског народ изражава према овом светитељу крунисано је велелепним храмом, највећим у Европи, на мјесту спаљивања моштију.

 

Народна вјеровања и обичаји

На Светог Саву пост је обавезан. Иако је у календару СПЦ уписан црвеним словом, Свети Сава може и мрсно да се слави ако не пада у сриједу или петак. Вјерује се да овај светитељ може да умири море и олује као и да створи воду из камена …

Постоји и вјеровање да на данашњи дан не треба носити црвено, као ни оштрити ножеве, бритве и друге алате … Ово вјеровање потиче из старих времена, док су сељаци страховали да им вукови не поједу стоку. Свети Сава се сматрао пастиром и заштитником стоке, те се она на Савиндан по обичају сама пуштала на испашу. Међутим, црвено се није носило јер се вјеровало да боја крви привлачи вукове. Исто тако на данашњи дан не ваља отварати бритву и оштрити ножеве или било који алат како би вуковима чељусти остале склопљене.

Постоји и вјеровање да је лош знак ако на Светог Саву грми и да ће се сигурно нешто рђаво десити, пошто су удари громова изузетно ријетка појава зими. О грмљавини на Светог Саву говори се и у народној пјесми „Почетак буне на дахије“. Исто тако постоји и вјеровање да сунчан дан на Светог Саву доноси благостање и сретну и родну годину.

Иако је данашњи дан црвено слово, на Светог Саву за кућне послове углавном вриједи контра од онога што је уобичајено на велике празнике. Баш зато што се стока у старо вријеме пуштала сама на испашу, сматрало се да домаћин Савиндан треба искористити за све битне кућне послове. Жене данас смију радити кућне послове, а чак је пожељно да се обави велико спремање.

Сматра се и да дјеца на Светог Саву требају научити нешто ново, макар неку нову пјесму, јер ће се иначе улијенити и неће довољно напредовати цијеле године.

Химна Светом Сави

Свечана пјесма испјевана током 18. вијека у славу Светом Сави, најстарија је химна у Срба. Написана је на црквенословенском језику и имала је четири строфе. Јавно је изведена 1839. године у Сегедину, а послије тога је често извођена у Србији. Први нотни запис оставио је Корнелије Станковић, послије светосавске прославе у Бечу 1858. године.