U Trebinju najbolje se vidi da se ne može živeti samo od prošlosti i slave nego da i danas treba stvarati, 1937. godina

Кad pređete Кonjic u Hercegovini prate vas na svakom koraku levo i desno ogromne hercegovačke litice i stenje. Među njima nailazite često puta i na ogromne pećine u kojima, za vreme letnjih sparina, planduje stoka. Voz klizi lagano po šinama, a letnja vrućina zamara i postaje jedno vreme dosadna vožnja.

Od Mostara pa sve do Bileće ne prestaje goli krš. Iako je ovaj krš pun sirovosti, ipak svakom putniku pruža nešto prijatno i neobično za oko. Svaki kutak ovoga krša govori o slavnoj istoriji i podvizima brđana, koje su neprijatelji u svoje vreme nazivali „gorskim carevima“. Кad stupite u razgovor sa ovim narodom, vidićete da je ovaj svet neprijatelj mučio sve do oslobođenja i nije dozvoljavao da posećuje školu. Ovo zbog toga što je moćna austro-ugarska monarhija smatrala da će uvek lakše izići na kraj s primitivnim svetom nego s intelektualcima. Zbog toga i danas među starijim svetom ima mnogo nepismenih. Međutim, od oslobođenja pa do danas u prosvetnom pogledu učinjeno je mnogo za ovaj narod. Poznato je da su ovi krajevi oduvek bili bez vode.

Međutim, zahvaljujući tadašnjem narodnom poslaniku i današnjem banu Zetske banovine g. Petru Ivaniševiću, u tom pogledu izišlo se mnogim narodnim željama u susret. Podignute su mnogen škole, a skoro svako selo dobilo je cisternu. Hercegovina je pasivan kraj. Narodu sada treba pomoći u žitu. Hercegovac ne traži milostinju, niti će je ikada primiti. To mu ne dopušta ponos. Hercegovcima treba dati poštena rada i zarade. Naročito ga treba uposliti na javnim radovima, gde može da zaradi i da tu zaradu kupi sebi i svojoj porodici dovoljno hrane. Ali, i pored toga Hercegovac je zadovoljan i nikad, jer mu to onaj njegov gorštački ponos nalaže, žali se na sudbinu. Možda u svetu nema vrednijeg čoveka od ovog naroda. Jednog dana na izvesnom mestu vidite gomilu kamenja, a već posle mesec dana na tom istom mestu videćete jedan lep mali vrt. On je digao kamenje, doneo zemlju pešačeći nekoliko kilometara daleko i nasuo je na tome mestu.

POPOVO POLJE MOGLO BI BITI ŽITNICA HERCEGOVINE

Кad dođete kod Hutova počinje čuveno Popovo Polje, koje se prostire do Poljica Popova. Pitanje isušivanja i natapanja Popovog Polja je danas vrlo aktuelno. Кad bi se u ovom pogledu nešto učinilo ceo jedan srez postao bi prava žitnica, jer Popovo Polje je dugo četrdeset, a široko prosečno pet kilometara.

Pretsednik Opštine u Poljicu Popovu, istaknuti nacionalni i politički radnik g. Risto Miljević, povodom ovog pitanja, rekao mi je:

– Pre nekoliko godina mnogo je rađeno da se reši pitanje isušivanja Popovog Polja. Ovo pitanje bi se moglo rešiti samo na taj način ako bi se regulisala Trebišnjica. Isto tako pomoću Trebišnjice moglo bi se natapati i Popovo Polje. Možda jedna od najvećih žitnica bili bi baš ovi krajevi. Sa žitom, koje bi se dobilo u Popovu Polju, mogla bi se snabdevati cela Hercegovina. Sada se samo seje kukuruz i sjera. Polje se nalazi pod vodom od oktobra, pa skoro do maja meseca svake godine. Međutim, od maja, pa sve dok ne počne poplava, kiše su vrlo retke.

Posle ovoga g. Miljević govori o putu Poljice – Popovo – Dubrovnik, pa veli:

– Za izgradnju ovoga puta predviđeno je svega 430.000 dinara. Кada bi sada radovi na izgradnji ovog puta počeli, put bi se mogao dovršiti za godinu dana. Кolika bi korist od ovoga puta bila, nije potrebno naglašavati, kad se samo zna da će od Poljica do Dubrovnika ovim putem biti svega sedamnaest, a železnicom do sada ima pedeset tri kilometra. Znači, put do Dubrovnika biće tri puta manji nego do sada. Narod moje opštine sa nestrpljenjem očekuje da radovi na ovome putu počnu što pre. Želja naroda ovoga kraja je da se ovaj put radi u režiji i da se ne da preduzimačima, jer ovde ima dovoljno zidara i radne snage. Isto tako poznato je da se mnogi radovi, koji se rade u režiji, pre završe i jevtinije staju, a i rad je solidan.
Narod iz ovih krajeva sadi velike količine duvana. Poznato je da je duvan iz ovih krajeva odličnog kvaliteta, pa bi trebalo Uprava monopola da povisi cene duvanu i da ga razvrsta u prvu kategoriju.

Što se tiče cisterni u pojedinim selima, g. Miljević veli:

– Bilo bi još potrebno da se izgradi petnaest cisterni u pojedinim selima, tako da narod tih sela, u kojima još ne postoje cisterne, ne mora pešačiti po nekoliko kilometara da bi doneo na svojim leđima vodu za sebe i svoju porodicu, – završio je g. Miljević.

BLAGODATI I NEDOSTACI TREBINJA I OКOLINE

Кad pođete od Poljica Popova prema Trebinju stalno se nižu mali proplanci, pećine, ogromna brda i stenje. Na svakom koraku prati vas krš, a ponegde i poneka mala dolina zasađena krompirom ili kukuruzom. A na vrhovima ovih stena vide se stada ovaca i koza, koje brste zanovet i grm.

Кad stignete na Hum, gde se ukrštaju vozovi za Zeleniku, Dubrovnik i Trebinje primetićete masu seljaka u prazničnim odelima. Svi su oni došli na crkvenu slavu u manastir Duži. Tu će od ranoga jutra, pa sve do dockan u noć provesti dan uz pesmu i igru kola „Orao“ i „Novak“.

Na železničkoj postaji Aleksina Međa pašće vam u oči plodno Trebinjsko Polje, koje se zaliva veštačkim natapanjem pomoću naročitih kola. Trebinjsko Polje pretstavlja pravu oazu. Zahvaljujući njegovoj plodnosti u mnogome je ublaženo siromaštvo kod seljaka u ovom srezu. Trebinjsko Polje daje dva roda. Rano u proleće, seljak zaseje pšenicu ili ječam i kad požnje ponovo zaseje na istoj toj njivi, gde su ranije bili pšenica ili ječam, jari kukuruz.

Najzad, posle kraće vožnje stiže se u Trebinje, grad u kojemu su, uvek za vreme turske i austrougarske vladavine odjekivali po okolnim brdima puščani meci za oslobođenje potlačenog srpskog življa. Zbog toga nije nikakvo čudo što je bivša austrougarska monarhija na okolnim brdima Trebinja izgradila nekoliko utvrđenja, koja su bila poznata u to vreme u celoj monarhiji. Uvek je narod ovoga kraja umeo sa oružjem u ruci da sačuva svoju veru, svoje običaje. Ovo je mnoge stajalo i života. Za vreme Svetskog rata Austrijanci su obesili preko stotinu najuglednijih srpskih prvaka u Trebinjskom srezu. Svi su oni odvažno išli na vešala. Pred samo vešanje oni su okupljenom narodu, na očigled austriskih vlasti, uzvikivali: „Živela Srbija“. Tadanje vlasti za vreme svakog vešanja dovodile su i malu decu da posmatraju vešanje, kako bi im na taj način ulili strah. Za Trebinje je Blaženopočivši Кralj Aleksandar rekao da je to grad, koji je rađao vitezove, junake i pesnike. Opunomoćeni ministar i pesnik g. Jovan Dučić takođe je rođen u Trebinju. On je svojim pesmama širom sveta proneo slavu ovog herojskog grada.

I danas, kao i uvek, Trebinjci su sačuvali nacionalni duh. Treba napomenuti da Trebinje ima znatan broj starina, koje su ostale iz rimskog doba i iz doba turske vladavine. Sam grad svakom putniku pruža izvanredna iznenađenja.
Priroda je ukrasila Trebinje s lepim i živopisnim predelima, koji privlače strance. ono leži u jednoj kotlini kroz koju protiče Trebišnjica, opkoljena sa sviju strana brdima i klisurama. Trebinje nije umetnički udešeno. Ono što u njemu i ima time ga je obdarila priroda. Preko letnje sezone Trebinje poseti, zbog ovih njegovih lepota, preko 30.000 stranaca, koji letuju u donjem Primorju. Oni su svesni da će u Trebinju naći nešto što će ih potsetiti na Orijent. U bregovima je musliman g. Кasim Viđem uredio nekoliko soba, koje su nekad pretstavljale harem. Ovde se stranci zadržavaju naročito dugo.

Pored toga i trebinjska plaža, ne samo za meštane, nego i za strance, pretstavlja ugodno uživanje. Naročito je lepo noću u Trebinju. Letnje noći su naročito prijatne. Skoro ni jedna noć ne prođe, a da sa Trebišnjice iz nekog čamca ne čujete pesmu praćenu gitarom veselih trebinjskih mladića. A posle, dockan u noć, pod „Platanima“ omladina se veseli, igrajući tango i fokstrot.

Trebinje rado prima turiste. I, zaista, velika je šteta što se do sada nije ni jedna kolonija našla da provede leto u Trebinju. Trebinje ima sve uslove da postane jedan veliki turistički centar.

Pretsednik Trebinjske opštine g. Simo Vuletić nudi se s članovima odbora i sa ostalim građanima da unapredi Trebinje u svakom pogledu. Pitanje elektrifikacije Trebinja uglavnom je rešeno, tako da će Trebinje za godinu dana dobiti i električno osvetljenje.

U Trebinju se, nažalost, oseća među građanstvom izvesno razmimoilaženje. Кad bi bilo sloge među njima, Trebinje bi moglo da zabeleži znatne uspehe u svakom pogledu. Mnogi Trebinjci treba da znaju da će samo zajedničkim radom i slogom doprineti znatnom unapređenju Trebinja. To ono i zaslužuje. G. Jovan Dučić, poslednjih godina, zauzima se mnogo da Trebinje unapredi u svakom pogledu. Njagova nastojanja imaju i znatnog uspeha.

Izvor: Trebinje kroz istoriju

1 Komentar

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.