Snežana A. Topalović: U bezadanu

Milica i Stevan znali su se od djetinjstva, živjeli su u istom selu, on je bio sin gazda Radovana, jedinac, san svih djevojaka, a ona kćerka udovice Vinke, poštene, napaćene žene koja je sa svojih 10 prstiju i jednom kravom hranila tri djevojčice. Radila je po tuđim njivama od zore do mrklog mraka i nikad se nije žalila, djecu je isto tako odgajala. Kad su djevojčice dorasle išle su s majkom na nadnicu. Često i kod gazda Radovana, on im je uvijek davao više.

Milica se ljepotom izdvajala od ostalih djevojaka, život je nije mazio, ali joj je Bog dao sve drugo, bila je bistra, oštroumna, a pjevala je kao slavuj. Kad Milica zapjeva kamen zaplače govorio je gazda Radovan. Stevan je još od djetinjstva bio slab na nju uvijek je štitio, a kad je ta slabost prerasla u ljubav bio je spreman poginuti samo da ona bude srećna.

I ona je osjećala isto, ali nije sebi davala lažnu nadu, gazdin sin oženiće neku miraždžiku što prije to prihvati manje će boljeti. Izbjegavala je susrete, a opet gorila od želje da ga vidi. Mladost nosi snagu, kad si mlad možeš sve ali bez prave ljubavi to sve ne znači ništa.
Jedne večeri kada se vraćala kući sa nadnice, Stevan je presreo bio je na konju, pored Milice volio je i svog Vranca.

Milice hoćeš li poći za me’, hoću da pričam s ocem? Puče kao grom iz vedra neba, nije očekivala, možda se potajno nadala, ali uvijek odbacivala kao nemoguće.

Ne lupetaj Stevane, nisam ja tebi prilika odbrusi ljutito.

Nisi mi prilika ljepša si i pametnija od mene, nasmija se mangupski, ali si mi sve ostalo bez tebe mi života nema, hoćeš li Milice? Ja više ne mogu ovako ili, ili?

Tvoje je samo da hoćeš moje je ostalo.

Ko da se pitamo ja i ti, ja hoću, ti hoćeš,a biće kako gazda Radovan hoće.

Ti hoćeš! Ti hoćeš! Samo to je bitno skoči sa konja podiže je kao dijete i zavrti.

Opet uzjaha i odjuri prema kući, Milica je drhtala kao list, a u grudima je stezalo nikako da se nadiše, jedva je došla kući.

Za dva dana gazda Radovan i Stevan su došli, bila je nedjelja nije se radilo.

Pomaže Bog!

Bog ti pomogao gazda Radovane, kojim dobrom? Upita zbunjeno Vinka.

Sjedi Vinka poslom smo došli.

Ovako, ja imam samo Stevana na ovom svijetu, a on kaže da mu sreće bez tvoje Milice nema, pa smo došli s Božijom pomoći da vidimo je li vam djevojka za udaju?

Vinka zamuca, nije znala šta da kaže, Milice ‘ćeri vamoder, pozva je.

Ču li ti šta gazda Radovan kaže? Čuh majko.
Pa šta veliš?

Milica se zacrveni, nema ni meni ni sreće ni života bez njega, obori pogled.

Onda djeco nema se šta više reći.

Milica zagrli majku, gazda Radovana poljubi u ruku, a Stevana pogleda šeretski od čeg on jedva osta na nogama.

Sljedeće nedelje svatovi su došli po nju, bila je najljepša mlada dugo se pričalo o tom.
Gazda Radovan joj je dao poćelicu dukata, svekrva svoju nisku koju je donijela u miraz, a Stevan lančić sa privjeskom Majke Božije, bila je to svadba o kojoj se pričalo u tri sela.

Zapjevaj nam Milice ‘ćeri, reče Gazda Radovan, Milica malo pocrveni, a onda pusti glas, svi zanijemiše, kažem ja kad Milica pjeva kamen plače.

Dani u novom domu bili su kao u bajci. Svi su je voljeli ona je prosto bila takva voljiva, Stevan je pazio kao malo vode na dlanu, eto vidiš Milice sve je moguće. Hoću da mi rodiš sina Milutina ljubio je u obraz. Hoću Stevane i Milutina i Dragutina ljubila ga je.

A onda su došli crni dani, rat je počeo i Stevana su odveli.

Pozdravio se s majkom i ocem, tada je bila sramota pokazivati osjećanja pred svijetom, prišao je Milici poljubio je u čelo, čekaj me rekao je. Čuvaj mi se Stevane prošaptala je, a htjela je da ga zagrli i ne pušta nikad. Otišao je.
Nastavilo se sa svakodnevnim životom, radilo se, kuvalo, spavalo, ali se nije živilo bez Stevana.

Vijesti su bile sve strašnije i strašnije, malo, malo pa se pročuje da je neko poznat poginuo, a kad saznaš da nije neko tvoj, Bože me oprosti raduješ se.Tako su jednom saznali da je Stevan odveden na prinudni rad u Njemačku. Hajde nek je živ vratiće se, daće Bog, ponavljala je u molitvama. Dani su prolazili, zatim godine, a vijesti nije bilo, samo pusta neizvijesnost i nada .Čuli su da mnogo naših umre tamo u toj Njemačkoj da im se nikad za grob ne sazna. Odbacivala je sve što ima veze sa smrću, njen Stevan je živ, vratiće se i ona će mu roditi sina Milutina. Rat se završio. Sad će on vjerovala je. Sve te godine u kući bez njega, ne bi izdržala da je gazda Radovan i svekrva nisu gledali k’o svoju kćer i sami neutješni tješili nju. Prošla je prva godina od završetka rata Stevana nije bilo.

A onda jedno veče gazda Radovan je zovnuo, Milice ‘ćeri, mi smo se pomirili s tim da Stevan neće doći i ti dijete treba da to prihvatiš, ko je živ vratio se odavno, njega nema, danas sam mu zapalio svijeću dole za mrtve. Plakao je. Volimo te od prvog dana znaš i sama srodila si se s nama, ali moraš misliti na sebe, na svoju sreću, mlada si Milice. Marinko iz Donje Bare pitao me za tebe. Nisam mu ništa obećao dok ne vidim s tobom.

Smetam li vam tata? Upitala je.

Ne smetaš ‘ćeri kako me to možeš pitati.
Pa neka me onda rasplakala se.

Neka te ‘ćri, neka, ali razmisli, Marinko je fin čovjek nećeš mu biti sluga nikad te ne bih dao u lošu kuću.

Rodi dijete ono će ti donijeti radost. Ubi me moja tuga još tebe kad vidim ti si mi Milice živa rana.

Dobro tata kako ti kažeš. Udaću se za Marinka, ali neka me još malo. Neka te,’ ćeri, neka te.

Svekrva je plakala.

Nakon mjesec dana Marinko je došao, po Milicu bila je to najtužnija mlada i najtužniji ispraćaj, zovnula je svekra i svekrvu u sobu izvadila dukate koje su joj dali, evo ovo, samo sam lančić ostavila.

Milice, moja Milice, proplaka gazda Radovan to je tvoje s halalom ti dato od srca, čuvaj to ‘ćeri rđava su vremena, prodaj ako zapne zagrliše se svo troje, tri kamena, otupila od bola. Milice nemoj da ti šta fali znaš da imaš nas uvijek.

Krenula je u novi dom, u novi život sa bolom većim od planine.

Marinko je zaista bio dobar čovjek. Prvu noć joj nije ni prilazio vidio je njenu tugu.

Poslije bi sačekala da zaspi i plakala bez jecaja dok dušu ne isplače i tako svaku noć, dani su joj bili lakši prođe u poslu u obavezama, a iz noći nikad izaći. Umirala je iz dana u dan, kopnila. A onda je saznala da je trudna, nije se radovala nije ni tugovala bila je ko kamen. Marinko je bio presrećan zbog saznanja da će postati otac.

A onda nekako pod jesen, Stevan se vratio, bio je samo sjenka onog mladića koji je otišao u rat. Živio je i radio u neljudskim uslovima u životu ga je održala samo ljubav prema Milici i nada da je možda rodila njihovog Milutina.

Kada je stigao Gazda Radovan je ispustio urlik kao ranjeni lav, a majka se onesvjestila, gdje je Milica gledao je po avliji, je li se to udala? Nije sine, nije, mi smo je udali, nije ona htjela.

Gdje, za koga? Gledao je unezvjereno. Dolje za Marinka u Donju Baru.

Odjuri u štalu uzjaha Vranca, moram je vidjeti reče i odjuri kao vjetar.

Stevane u pamet sine! Doviknu gazda Radovan.
Stigao je k’o bez duše, Milica je bila na koritu, već je bila u poodmakloj trudnoći, kad ga je vidjela zanijemila je otupila radovala bi se, ali ne zna kako, grlila bi ga ali nema čime, gledao je isto tako tupo, a suze su same klizile niz njegovo mršavo napaćeno lice. Milica se prva pribra.

Stevane živ si Bogu hvala!
Bolje da nisam Milice kad te takvu vidim.
Ne huli Stevane.
Kako si Milice?
Pa eto…živi se.
Voliš li ga?
Pusti Stevane, nisam ja birala.
Voliš li ga Milice?
Dobar je čovjek.
Voliš li ga Milice?
Ne volim Stevane, ne volim prokinu a suze krenuše kao dva potoka.

A rodićeš mu sina. Da sam Bogdo umro.
Uzjaha Vranca i odjuri. Milica sjede, više je noge nisu držale.Tresla se, ridala, čupala kosu.
Nazad nemaš kome, naprijed ne možeš.
Pribrala se tek pred mrak, kad je Marinko došao iz njive.

Rekla mu je da je Stevan dolazio.Prećutao je nije ni riječ rekao.

Divan je to i veliki čovjek pomislila je.
Kad je čuo da se porodila Stevan je častio kafanu, a kada je saznao da mu je dala ime Milutin više se nikad nije otrijeznio. Dijete joj je unijelo radost, ali kopnila je iz godine u godinu, više nikad nije zapjevala, a smijala se samo Milutinu.

Srela je jednom Gazdu Radovana, taj zagrljaj nikad neće zaboraviti, kuku ti je meni šta uradih samo je to rekao. Kupio je Milutinu drvenog konjica tada na vašaru.

Stevan se nikad nije oženio i nikad otrijeznio, jedno jutro Vranac je donio njegovo namučeno beživotno tijelo, rodio se pomislila je kad je čula. Da i mene Bog hoće pogledati prekrstila se.

Umrla je u 44 godini,a u stvari umrla je mnogo prije, bez Stevana nije ni živjela. Nije ni umrla, rodila se!

Piše: Snežana A.Topalović

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.