MAJKA SAM, A DETETA NEMAM. Krivi su svi koji su se smejali dok je neko u sebi plakao

Danas je sahranjena Kristina Đukić. To joj ime piše u krštenici, tako je stajalo u đačkoj knjižici, školskom dnevniku, povlastici za prevoz. Sahranjena je, nema ni sat vremena, na groblju Lešće. Imala je 21 godinu. Kolona rančeva hodala je za belim kovčegom po ostacima pocrnelog snega. Neki su sahranjivali drugaricu, sestru, ćerku.

Jedni su hodali za Kristinom, drugi su ispraćali personu – Jutjuberku Kiku. Kao da je moguće razdvojiti ta dva. Kao da možeš skloniti nalog od osobe. Kao da ne ide sve u istu dušu, istu mladost, isti kovčeg. Nije Kristinu u b i o Jutjub. Niti je poplava negativnih komentara povukla oroz. Niti bi blokiranje izopačenih kukavica sakrivenih iza maminih i tatinih tastatura moglo da stavi zavoj na zagnojenu ranu te devojke.

Istina je da ološ jednom kada namiriše krv juri svoju metu, čeka da oslabi, da se saplete, da je dokrajče. Ološ je isti, samo to na internetu radi brže. Samo se tu lakše udružuje u čopore.

Ne u b i j a internet. Ne u b i j a tehnologija. U b i j a ološ. Pogledajte ovog dečaka.

Leutar.net MAJKA SAM, A DETETA NEMAM. Krivi su svi koji su se smejali dok je neko u sebi plakao

Verovatno vam je poznat. Danas, na dan kada će smrznuta beogradska zemlja u sebe primiti telo jedne Kristine navršava se šest godina od tragične s m r t i Mahira Rakovca iz Sarajeva.

Mahir je na današnji dan skočio sa osmog sprata zgrade u kojoj je stanovao u naselju Dobrinja. Nije mogao više. Zamislite da dovedete dete koje bi trebalo da može sve na svetu do situacije da ne može više. Da se baci, uprkos svakom mišiću u svom telu, u sigurnu smrt.

Javnost su uzdrmale reči njegove majke Alise Mahmutović i očuha Dubravka Lovrenovića, oboje uglednih profesora, da je Mahir žrtva vršnjačkog naslija i sek. zlosatvljanja u školi. Godinu i mesec dana nakon Mahira umro je i njegov očuh Dubravko Lovrenović, istoričak i akademik. Nekoliko meseci za njim umrla je i Mahirova majka, poslednja iz porodice pogođene tom tragedijom. Bio je 26. jun 2017. godine kada se ugasila jedna porodica. Roditelji su umrli jedno za drugim od karcinoma, ali njihovi prijatelji rećiće vam da su pošli za sinom, da su umrli od tuge.

Od tada se plakalo za Mahirom. Marširalo se za Mahira. Kleli smo se da je kriv sistem, škola, kao što sada upiremo prstom u Jutjub. A deca se bacaju sa zgrada, sa mostova, ili u m i r u planirano tiho da ih slučajno niko ne nađe.

Problem nije Jutjub, Tik Tok, jedna osnovna škola. Problem je društvo podela, klika i hordi. Društvo u kojem se odrasli psuju i olajavaju a onda ih deca kopiraju. Društvo u kojem je saosećanje postalo slabost, a dečije slabosti ostaju zapamćene u digitalnom svetu, dostupne da ih gledaju, premotavaju i dele kao hijene svakakve sakrivene nakaze.

Društvo u kojem ako nemaš ništa svoje – ideš da ismevaš tuđe. Do srži. Do koske. Na Tik Toku, Jutjubu, ispitu, poslu. Krivi su svi koji su se smejali dok je neko u sebi plakao. Koji su od tuđe patnje napravili sport.

Prošlo je šest godina od kada je Mahirovo telo sa osmog sprata palo na tlo. Prošlo je par sati od kada je Kristinino telo spušteno u zemlju. A šta je sa nama iznad nje?

Neka ostanu reči Mahirove majke, neka je se seti svako pre nego što upre prstom u nečiju ranu, u nečije dete.

„Majka sam, a djeteta nemam. Moj dječak, moj Mahir, koji nije imao loše ocjene, nije pio, nije se droirgao, nikome nije pravio probleme, a najmanje je bilo koga z l o s t a v l j a o, izgubio je svaku nadu, jer je u školi bio višestruko izdan. S jedne strane od svojih drugova, s druge strane od onih koji su ga prvi morali zaštiti, ako ništa drugo, onda zato jer im je to zakonska obaveza.

Svi šute. I vjerovatno će i dalje tako. Možda će im život tako biti lakši, kao što nedavno rekoh jednoj na smrt uplašenoj nastavnici od koje sam tražila da na sudu posvjedoči samo ono što je i sama vidjela. Neka radi po svojoj savjesti, Moje dijete, na moju beskrajnu tugu, nije izdržalo, ali se svejedno i s razlogom bojim za druge. Bojim se – Čije je dijete sljedeće? Koliko mučenih i mrcvarenih nikada više neće doći kući? Ili će doći, ali trajno traumatizirani. Koja majka više neće ugledati svoje dijete sa ruksakom na vratima? Koja je, majke, od nas sljedeća?

Majka sam, a djeteta nemam. Živim u svijetu u kojem me policija s ruljom dočekuje na hladnom betonu, gdje krv moga dječaka teče… Niko mi ne kuca na vrata. Moje dijete svojom je voljom otišlo s ovoga svijeta koji ga ni mrtvog nije pustio da spava.

Alisa Mahmutović / Blic.rs

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.