A DA JA NAMA NACRTAM ŠVEDSKU?

Fadil je juče kupio televizor i vitrinu u kojoj će držati knjige. Televizor je velik, a tanak ko slika. Koliki je Fadil, toliki je televizor. Jedva su ga iz kombija iznijeli. Kaže da je na tom velikom, ispeglanom televizoru slika bistra ko voda, ljudi veliki, u nekakvim dimenzijama, ko u pravom životu.

Piše: Edina Pasanović Smajlović

Fadil je stalno u poslu. Bog zna koliko je Bajrama prošla od kako nikome iz komšiluka vrata nije otvorio. Nema berićeta u vremenu.
Radi, kupuje, radi, kupuje…

Vele da mu je taj televizor pametan – reče Ismet, ispuštajući duhanski dim i na usta, i na nos.

Fatima je klanjala podne namaz. Istovremeno je slušala Ismetovu besjedu, koja ju je inspirisala da glasno i ubrzano izgovara molitvu. Okrenu glavu na desnu, pa na lijevu stranu, prouči Fatihu, a onda se glasno nasmija.

Kuku ti je nama kad je došo vakat da Fadil kupuje knjige i vitrinu za njih. Kuku ti je i knjigama i onima što ih pišu. Pametniji je televizor od Fadila. Ni srednje škole nejma, al, eto, taki vakat.
Nije samo Fadil taki, niko više bona nikome ne ide. Posebno stara insana niko ne trpi.

Pomatušili smo od samoće. Ubi starost, ubi bolest, al samoća je najgora. Nas dvoje više i ne pričamo. Nemamo o čem. Jedino kada vijesti odgledamo. E, što ti se onda siti nalajemo.

Ko paščad! Vele, neki dan se neki čojk u Sarajevu ispišo na Vječnu vatru i ugasio je. Jesmo se ja i Ismet ismijali. Tobe jarabi ko da nam je drago.
A nije.

Naviko insan na svašta, pa ti nesreća i naša i tuđa postane smiješna. Smijemo se muci da ne pomahnitamo. Smijemo se od nevolje. Niko ne priča kako po nama pišaju godinama.

Evo Ismet ima šećer, na inzulinu je. Dala mu doktorica spisak šta smije jesti.

Čitamo spisak i smijemo se. Kažem ja njemu da ću mu za ručak nacrtati ribu, svježeg prirodnog soka, nacrtat ću mu i voća, i povrća brdo, ako treba, a on veli da će meni nacrtati hodalicu i slušni aparat, i mlado čeljade da mi ponekad nešto pomogne. Čojk se sam sebi smije.

Eto neki dan odem doktoru i pričam mu šta me boli, a on mene pita kako znam da me boli. Tobe jarabi, gledam u njega i ne mogu da vjerujem. Reko mi moj Ismet da me boli, pa ja došla tebi kazat. Poganac prezobrezni.

Kažu da u Švedskoj medicinske sestre svaki dan obilaze stare i bolesne. Hej, ja se samo bojim da oni, one što miševima otrove po podrumima ostavljaju ne pošalju nama. Hej gdje insan živi, grne moje rane. Za šta i za kog je radio!?

Nasmija se, okrenu prema Ismetu i reče – a da ja nama nacrtam Švedsku, ha?