Vidosava Jovanović hrabro trpi nemaštinu da bi školovala tri unuke: „Nemam više, a srce mi se cijepa“

Kućica sa dva sobička u selu Vlase kod Vranja, spas je za baku Vidosavu Vidu Jovanović (71).

Tu se preselila iz planinskog, vranjskog sela Trstena, smještenog uz administrativnu liniju sa Kosovom i Metohijom, da njene unuke svakodnevno, do škole i nazad, ne bi pješačile više od dvanaest kilometara.

Plaćaju kiriju simboličnih 1.500 dinara mjesečno, ali u kući nema ni vode ni struje. Ona je zapravo samo kakvo-takvo rješenje da Milena (13), Maja (12) i Milica (9) nisu na ulici.

Vrijedna baka Vida vadi vodu iz bunara i kroz suze priča kako ju je život natjerao da i pod starost bude djevojčicama sve – majka, otac, baka.

– Napravim im hljeb, spremim im da jedu, pošaljem ih u školu – priča baka Vida. – Dok se one vrate spremim im nešto za ručak… Šta ima u kući od toga pravim… Nemam više, a srce mi se cijepa.

Roditelji baka Vidine tri unuke i njihov jednogodišnji brat Milorad, žive u Trsteni. Zimi je čak i za starije, iskusne gorštake, gotovo nemoguće da iz ovog sela „siđu u civilizaciju“, a kamoli za tri nejake djevojčice.

– Sin i snaja su započeli da grade kuću u selu, ali je nikada nisu završili – govori baka Vida. – Ne radi sin. Ne radi ni snaja. A, njeno zdravlje nije baš najbolje. I, šta ću, kako ću, „siđem“ sa ovom djecom u Vlase, da im olakšam. Najprije njima, a zatim i mom sinu.

Ova porodica koja živi na dvije adrese u gotovo nemogućim uslovima za život, jedva sastavlja kraj s krajem. Jedini izvori prihoda su im dječji dodatak i socijalna pomoć, a nisu ih zaboravili ni dobri ljudi.

– Donesu ljudi – uz dubok, težak uzdah, krijući suze da unuke ne vide njenu muku, nastavlja baka Vida. – Donesu garderobu za djevojčice, ponekad hranu. One se mnogo raduju, pa meni malo bude lakše. Ali, nije to život kad od drugog čekaš.

Kući se iz škole prva vratila najmlađa unuka Milica. Ne poznaje nas, pa se umiljato savija oko bake i beskrajno plavim okicama ispituje nas pogledom.

U međuvremenu, iz škole se vraćaju i Milena i Maja. Obje, najprije zbunjene iznenadnim gostima, polako se otvaraju.

Pričaju kako im nedostaje mali brat, kako bi voljele da su češće sa mamom i tatom, ali mudro zaključuju da škola mora da se uči kako se u budućnosti ne bi mučile, već da bi mogle da nađu bolji posao.

1 Komentar

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.