Ugo Čavez je napravio večeru, ali samo za izabrane goste. Pozvao je direktore pet najvećih svetskih multinacionalnih kompanija, koji su decenijam izvlačili sirovu naftu iz doline Orinoka, ugostio ih kako to oni i zaslužuju, a onda im, pri kraju večere, rekao:
Gospodo, hvala vam što ste se odazvali mom pozivu i što ste me udostojili vašim prisustvom. Vi znate da se Venecula nalazi pred bankrotom, jer je državna kasa prazna, mada smo prebogati naftom, koju vi vadite i izvozite, da većina građana živi siromašno i da nam preti socijalna revolucija sa nesagledivim posledicama.
Ta socijalna revolucija će biti krvava i mnogo ljudi će izginuti. Zato ja, kao izabrani predsednik države, hoću da sprečim najgore. Kako? Razmišljao sam dugo i odlučio sam se da se posavetujem sa vama. Naime, voleo bih da mi pomognete u donošenju prave odluke. Imamo dva moguća rešenja za punjenje praznog i opljačkanog budžeta.
Prvi, da posle večere izađem iz ove prostorije i da uđu moji vojnici sa mašinkama, da vas pobiju i da sutra donesemo zakon o kompletnoj konfiskaciji imovine vaših kompanija, radi punjenja državnog budžeta.
Drugo rešenje, da se vaše kompanije dobrovoljno odreknu 50% vlasništva u korist države Venecuele i da tako napunimo budžet i izbegnemo socijalnu revoluciju i građanski rat u zemlji.Gospodo, molim vas da mi pomognete u izboru najboljeg rešenja.
Nastade muk. Prvi se javi Englez i diplomatski mudro reče? Predsedniče, ne vidim razloga za nedoumice i za gubljenje vremena. Mislim da će se i moje kolege složiti da je drugo rešenje najbolje za sve. Svi klimnuše glavom i nastaviše spokojno da večeraju.
Be the first to comment