Fuad Serdarević: Kad sam se vratio u Trebinje poljubio sam kućni prag i zaplakao (VIDEO)

Fuad Serdarević je jedan od prvih povratnika Bošnjaka u Trebinje (Foto: Direkt)

Kada se te 2001. godine vratio u Trebinje, nakon osam godina izbjeglištva, Fuad Serdarević je sjeo na kućni prag, poljubio ga i zaplakao. Tako nam je opisao prve utiske nakon povratka u svoje Trebinje. Izbjeglištvo je proveo u Petnjici, nadomak Berana u Crnoj Gori. 

U Trebinju, koje je napustio 1993. godine, je bio jedan od prvih povratnika, a mislio je da se nikada neće ponovo vratiti. 

“Drugi su me natjerali. Natjerao me UNHCR. Pitali su me da se vratim, ja sam rekao da se neću vratiti zbog napada na džamiju. Ponovo su me pitali, ja sam pristao. Šefica mi je rekla da ću za mjesec dana biti u Trebinju. Ja sam za 20 dana bio u Trebinju”, prisjeća je Fuad. 

UNHCR je, kaže, sve organizovao i finansirao – prevoz stvari, renoviranje stana, struju vodu…

“Ja sam u stanu bio 20 dana prije konačnog povratka i sve je bilo u redu. Kada sam došao da primim ključ, sve je bilo polomljeno, struja iščupana, šalteri, kada i umivaonik polomljeni. Sve je bilo polomljeno”, priča Fuad. 

„Niko mi nije kucnuo na prozor, a da mi se nije javio.“ (Foto: Direkt)

“E, neka si se vratio”

Kada je, zahvaljujući sredstvima UNHCR-a sve sredio, osjetio je kao da Trebinje nikada nije ni napuštao. 

“Starosjedioci Srbi su me primili i rekli – e, neka si se vratio. Ja sam i sada s njima dobar”, kaže Fuad. 

Supruga i on od prvog dana povratka imali su redovnu posjetu – policajca. 

“On je svaki dan dva puta dolazio, pitao nas da li je bilo nekih napada. Žena bi ga počastila kafom i jedno jutro mu je rekla – nemojte više dolaziti ovim poslom, ali možete doći na kafu. Nas niko ne dira i niko nas nije ni dirao. Ja sam ovdje u prizemlju i niko mi nije kucnuo na prozor, a da mi se nije javio. Da me je ko zaplašio, nije”, iskren je Fuad. 

Po povratku iz Crne Gore nije bio penzioner, pa je morao da se snalazi i radi. Bavio se molerajem. Najčešće mušterije na poslu su mu, kaže, bili upravo Srbi. Da može da radi i sada bi imao posla. 

“Vazda me zovu”, kaže. 

Druženje u Fuadovoj avliji (Foto: Direkt)

Udruženje povratnika ugašeno prije dvije godine

Od 2002. godine Fuad je vodio udruženje povratnika u Trebinju. Izdvajanja iz gradskog budžeta su bila sve manja, pa je od prvobitnih 5.000 maraka, udruženju na kraju pripalo 1.000. Zbog nedostatka novca bio je prinuđen da udruženje ugasi 2018. godine.

Postojanje jednog takvog udruženja je, međutim, značilo za povratnike i one koju su tek planirali svoj povratak. 

“Dijaspora je za sve dokumante zvala mene. Ja sam imao punomoć od udruženja da mogu izvaditi sve. Čak sam ja vraćao i imovinu, i u Trebinju i u Bileći. Donacije za obnovu stambenih jedinica, mašine za poljoprivredu, stolarske mašine, sve je to išlo preko udruženja. Ne znam šta nije dolazilo sve”, ističe naš sagovornik.  

U Trebinju je danas oko 70 povratničkih porodica. To je otprilike oko 140 Bošnjaka i Bošnjakinja. Imovinu su uglavnom vratili, kaže, a tek možda 1-2% imovine nije vraćeno.

Druženje i penzionerski dani

Fuad je u penziji već 15-ak godina. Penzionerske dane uglavnom provodi družeći se sa prijateljima.

“Imam društvo, svaki dan se sastanemo, popričamo. Dok je bila korona, nisam izlazio nigdje. Svaki dan su mi dvojica Srba dolazila, dolazio poštar i pitao treba li mi cigara, ode kupi, donese pivo, popijemo. Pero Mišković isto tako. Svaki dan sam imao ovdje gostiju”, priča Fuad i dodaje da mu nikad nije dosadno.

U hladu svoje avlije uvijek može naći neku zanimaciju. A kada i nema nekog posla, evociranje uspomena na Trebinje kakvo je nekada bilo izmami mu osmijeh na lice.

Nikolija Bjelica; Direkt Portal

 74 

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.