Struka je odstupila pred diktatom politike

Kao i obično kada su izlazili u javnost, članovi Kriznog štaba imali su različite stavove i povodom strategije borbe protiv kovida 19 nakon ukidanja vanrednog stanja.

Jedan je još tada, početkom maja, otvoreno najavio politiku spontanog tihog prokužavanja, drugi je primetio da nije lepo da se to obznani, ali se implicitno složio sa svojim kolegom, pod uslovom da se tome pristupi selektivno (što može da se pravda), a ostali su izbegavali da se izjasne.

Na teško branjivom položaju dokazivanja posvećenosti Kriznog štaba svom poslu ostao je do danas jedan član tog tela, preuzimajući misiju oficira zaduženog za odnose sa javnošću.

On ponavljano upućuje dve poruke: prvo, da Krizni štab zdušno suzbija prenošenje virusa s osobe na osobu i, drugo, da bi, ukoliko bi se situacija pogoršala, blagovremeno primenio odgovarajuće mere. Ni jedno, ni drugo, nažalost, nije tačno.

Prvo, još skoro od početka maja otvorene su sve ustave, kao da se želelo da bujica napravi što veću štetu. Samouvereno je ignorisana abeceda ponašanja u takvoj situaciji, po kojoj se mere zabrane uklanjaju jedna po jedna, s tim da se budno prati efekat svake promene, pa da se, čim učestalost bolesti prestane da opada, ide korak unazad.

Odbačeno je iskustvo drugih zemalja, recimo Austrije, koja je program postupnog olabavljenja režima zabrana razvukla na punih pet nedelja.

Nije toliko problem što su dozvoljeni politički skupovi na otvorenom, koliko što su hiljade ljudi trpane u autobuse i satima transportovane od svojih odredišta do mesta mitinga i nazad. Struka je odstupila pred diktatom politike, pa se iz istih razloga zažmurilo i na sportske priredbe. Navijači su glasači, a njihove vođe su u interesnom amalgamu s vlašću.

Napravimo poređenje sa susednom Hrvatskom. Naši susedi su se neuporedivo uspešnije borili sa kovidom 19, stavili su epidemiju pod kontrolu za samo šest nedelja (mi smo još uvek u svojevrsnom epidemiološkom limbu), zatim su čekali još više od mesec dana, za koje vreme je učestalost novootkrivenih slučajeva bila između nula i nekoliko, pa su tek onda počeli da razmišljaju o vraćanju publike na tribine.

Pritom su rešili da razmak između gledalaca u istom redu bude 1,5 metar, a da u redu ispred i iznad budu popunjena sedišta po tri mesta bočno.

Drugo, neprimereno je (ostanimo na ovom eufemizmu) govoriti o pogoršanju situacije kao hipotetičnom dešavanju u budućem vremenu.

Bolest već danima bukti u više gradova po Srbiji, kovid ambulante su opsednute, infektivne klinike su pune, zdravstveni radnici dobijaju obaveštenja o hitnom premeštaju u kovid bolnice kao o radnoj obavezi, studentski domovi su žarišta zaraze, a ima ozbiljno obolelih studenata u Beogradu i Kragujevcu.

Sva ta narastajuća drama obavijena je zaverom ćutanja. Direktori zdravstvenih ustanova čije ulaze i hodnike opsedaju bolesnici sa simptomima koji podsećaju na kovid 19 tvrde da je situacija normalna i „naivno“ se čude otkud interes novinara za taj, po njima skoro nepostojeći novi virus korona.

Časni doktori dobijaju pretnje svojih pretpostavljenih kada se usude da zavape, tražeći rešenje za svoje pacijente, koji su morali da ostanu nevidljivi do upravo proteklih izbora.

Sada je već vreme da Krizni štab bude vraćen iz hibernacije. Bolest kao pretnja održavanju izbornog cirkusa je otklonjena, ali bi mogla korisno da posluži kao povod za sprečavanje eventualnog okupljanja nezadovoljnih građana.

Autor je epidemiolog, redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Izvor: Danas.rs

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.