Ruku odavno dignutih od ljubavi i u životu bez ikakve strasti, nakon godina samovanja, nekih neuspjelih pokušaja, gomile prvih sastanaka, grotesknih udvaranja oženjenih ćalaca iz parkića, šta sam drugo mogla da pomislim, u momentu kad sam ga raširenih zjenica s vrata spazila, osim da su simptomi koje imam znak predinfarktnog stanja ili kakvog šloga. Kako mi je porodična anamneza nezavidna, sutradan sam odmah zakazala internistu. I krrv sam vadila da vidim da nije šećer.
Dok smo veče prije toga sjedali i ćaskali, kao i mnogo puta ranije u malom iznajmljenom stanu zajedničke prijateljice, meni ozbiljno nije bilo dobro. Pištalo mi je u ušima, podbadalo pod plećkom, znojili su mi se dlanovi a u stomaku mi se uzmuvalo k’o onomad kad smo se u Sutomoru potrovali. Gestikulirala sam mnogo dok sam probala da se saberem, nesvesno ga često dodirujući.
Ispostaviće se kasnije da je i on imao ista podrhtavanja, ali kako je u daleko boljoj „kondiciji“ od mene, on je odmah znao šta je. Ja nisam. Ja sam kao najbolju opciju imala da mi je proradila štitna žlijezda, jer u mojim godinama, svi sad nešto boluju od toga i zato vjerovatno oka nisam mogla da sklopim, nit’ mi se šta jelo i samo su mi kroz glavu prolazile, pomalo konfuzne, slike i dijelovi razgovora i neko moje cerekanje koje nestaje u noć…
Sljedećih nekoliko dana me je uporno zvao, sve me nešto zamajavajući oko tobože nekih mojih priča koje je htio da pročita, pa te nešto oko posla… Kako bilo, kad god bi zvao meni bi se neko kamenje kotrljalo po stomaku, zamuckivala bih kad bih probala da sastavim rečenicu dužu od „E, ćao, ti si…“ i sve tako…
Ispričam to mojoj doktorki dok mi je mjerila pritisak, slušajući me preko naočara i ona zaključi: „Lutko, ti se se zaljubila! Ajde bježi kući.“
Lupa ova matora, pomislih, eto sad ću morati da mijenjam ljekara, jeebem ti i ovo naše zdravstvo više… “Dajte mi taj karton“, derem se na onu što čklji iz šaltera.
U međuvremenu su stigli rezultati i sve bijaše dobro.
„Ma kako zaljubila? Ko se još u mojim godinama zaljubljuje? Svašta, zaboga, pa nemam ja vremena za takve gluposti. Ajte molim vas, budalaština, čista. Ja sam samohrana majka, ja moram da radim od 9 do 5… ja imam domaći, engleski, košarku… imam dječije rođendane, roditeljske sastanke, posjete zubaru da se dotegne proteza… Nemam ja logistiku za zaljubljivanje. Nema baba, deda, tetki koje će da uskaču da ja mogu da ljubavišem. I neću da se zaljubim… Jesam li pattila onoliko? Jesam li onomad htjela da umrem od toga?… Ma kakva ljubav, kakvi bakrači. Neću i tačka.“
I opet zvoni telefon. On je. Ima prijedlog za neku kafu, neke kratke dokumentarne filmove, ima neka tribina i književno veče… ili bi se možda samo ljubila, pita.
Lele, i šta ću sad ako kažem: „Bih“ – jer stvarno bih. Da li će se srušiti moj mali mirni svijet same mame u koji će uletjeti on sa svojim očima i pričama pisanim meni. Šta će se dogoditi, kako ću, otkud mi vrijeme, šta ako opet…?
Udahnula sam duboko. Ja nisam cava, ja prihvatam ovaj izazov života koji ne želi da digne ruke od mene … „Da, možda bih se ljubila malo“, rekoh.
Potpuno je blesavo, zaista, ali niotkud, svijet je postao mnogo glasniji oko mene, ulice šarenije, dani duži, život nije više tako siv. Zbog čega pjevušim dok kuvam ručak il’ đuskam dok peglam? Zašto manje vičem, više se smijem, što mi je toplo svuda oko mene?… Odjednom je sve moguće. Sve i svud stižem i ništa mi nije teško. Nisam čangrizava i ljuta stalno.
Moj sin reče prije neko jutro: „Mama, baš si lijepa kad se stalno smiješ i kosa ti sija“.
Da, lijepa sam, neko me voli, pita me kako sam, piše mi priče… ej!
I dok se spuštamo niz stepenice, nestaje svjetla u hodniku, on me uzima za ruku, upliće nam neraskidivo prste i kaže: „Drži se za mene, klizavo je…“.
A to, pa to je meni sasvim dovoljno, jer šta je drugo ta ljubav već „drži se za mene kad je mračno i klizavo…..“, zar ne?
Marijana Stolić – Lola
Ostavi komentar