ÐAVOLI TE NE IMALI

Ništa nam draže nije bilo nego doći pred Obrenijinu kuću, pokucati na vrata, pa onda pobjeći kud te noge nose.
Ona bi k’o metak izletjela iz kuće, raširenih ruku. Vidjevši da nema nikoga, objema rukama bi udarila od stari drveni sto i ljutito povikala : „E, đavoli vas ne imali, kakvi ste!“

Potom bi zgrabila mačka, koji se uvijek motao oko njenih nogu, pogotovo u ovakvim situacijama i razočarano ušla u kuću.

Nakon desetak minuta bi ponovo izašla i koliko je grlo nosi povikala: „O, Stano o, Vidosava o, Anđelija…o ova …o ona (i tako nabrojila sve žene u naselju)…bolje bi vam bilo da gledate šta vam đeca rade nego što kafe ispijate vas-cijeli dan.“

A onda bi nastala prava ujdurma.

Jedna trećina od nabrojanih žena bi se zaista pojavila pred Obrenijinom kućom.
„Oprosti Obrenija tako ti Boga! E, šta ćeš đavolima. Evo vazdan zovemo, opominjemo. Ali ne možeš im ništa. Da može ova škola početi, ne bi li se ikoliko u red doveli.“

„Pa ko im može, ako im vi ne možete? Ma, ne smetaju oni bogami Obreniji, no kad porastu takvih đavola nadaleko neće biti, đavoli ih ne imali.

A ne može, vala, niko đecu upropastiti ko što ih mogu upropastiti ćaće im i majke.

Prije se đeca nisu ni Bogu smjela pomoliti, a kamoli zijan kakav napraviti.
Đavoli vas ne imali, kakvi ste to vi roditelji?“

Žene bi se ubrzo razišle, a Obrenija bi sa mačkom u zagrljaju, razmišljala o tome kakav bi zijan sutra mogao biti na redu.
Tada sigurno ni naslutiti nije mogla da će naš sljedeći zijan biti direktno vezan za njenog mačka.

To je bila ideja njenog unuka Dušana. Pa, ako je Dušan to predložio zašto to mi ne bismo prihvatili.

Obrenija je bila posebno vezana za svog mačka. Imala je ona i kozu, ali kao i da nije. Često bi je zaboravila, pa bi jadna koza provodila i po nekoliko noći pod vedrim nebom, za grm zavezana.

Mačak je bio sasvim druga priča. Uvijek joj je bio „na oku“. Nikakve koristi od njega nije bilo, ali neka ga.

Pričala je Obrenija ženama iz naselja da kad bi god neku muku imala, ona bi zagrlila mačka, pa bi joj nekako lakše bilo. Kao da joj je čupao teret sa srca…

Kada je Lazar jedne prilike (bilo je tih prilika zapravo mnogo) dobio jedinicu iz matematike i to pred kraj maja, u jeku zaključivanja ocjena počeo je kukati iz sveg glasa:

„Kuku mi kukavcu. Ne treba mi kući ići. Šta da radim, jadan li sam? Evo me oko srca steže. Šta će sa mnom biti?“

Na tu njegovi kuknjavu prvi se oglasi Bogdan: „Pa, bolan, zagrli malo Obrenijinog mačka.“

Dušanova ideja je bila da se mačak zaveže za odrinu, uz koju se verala vinova loza. Objeručke smo je prihvatili. Dok si okom trepnuo mačak bi privezan za odrinu. Kad podigneš glavu, više ne vidiš lišće ni tek formirane grozdove već razapetog mačka.
Krenuše opklade. Ako se sad ne pojave sve majke i sve ćaće iz naselja, neće nikad.

Neki kažu biće ih ovoliko neki onoliko.

Kladili smo se… u sladoled na cicanje (kod Slasta), u gumene bombone u obliku trešnje i u čunga lunga žvake (deset komada). Na visoke brojeve se išlo, jer ovo nije zanemarljiv zijan.

Mačak nam je dao dovoljno vremena da se udaljimo u svoja skrovišta, pa je počeo čudno mjaukati tek nakon desetak pa i petnaest minuta.

Prođe minut, dva tri. Obrenija ne izlazi. Više i nama dosadi čekati, a mačak kuka li kuka.

Poče i mrak padati. One brižnije majke i ćaće počeše djecu dozivati.

Odnekud se pojavi Dušan. Kad prije izađe iz skloništa? Kao tvorac ideje o vezivanju mačka, zatražio je najudaljenije i najsigurnije sklonište.

Odveza mačka.

„Izda li nas-izda“ pomislismo. Da bi opravdao ovaj nikako očekivani potez, okrenu se prema nama i stidljivo reče : „Babi treba mačak“.

Vidjesmo „zlu i goru“ i pobjegosmo kućama.

Jedva smo čekali da jutro osvane. Kažu neki da oka sklopili nisu a neki da su čitavu noć šaketali Dušana, u snu doduše.

Bila je nedjelja. Vrelo jutro, kome je prethodila još vrelija noć, bilo je spremno na primanje svih žalbi i negodovanja tipa: nije se moglo oka sklopiti, nije bilo vazduha u neka doba, u znoju smo se kupali, kad će kraj ovim vrelinama i slično.

Tog jutra ne bi ništa od ove priče.

Baba reče kako se istog momenta kod Obrenije mora ići.
„Što kod Obrenije?“, upitah.
„Na saučešće.“ odgovori mi.
„Šta je to?“

Ne dobih odgovor.

Majka i ona pođoše, а ja kradom za njima. Nisu me primijetili. Čim dođoše pred Obrenijinu kuću, začu se ona:

„E, na zlo li mi svanu ova neđelja Sveta. A ja ,đavoli me ne imali, a ja ga čekam evo i godina ima da mi na vrata pokuca. Brata moga. Kuku mi je, no kukati ne smijem. Ne valja se!“

Naše vragolije su potpuno nestale upravo te nedjelje. Nikome nije na pamet palo ni da zagalami a kamoli da sa Obrenijom cirkuse pravi.

Odrastosmo za samo jednu nedjelju.

Prođe decenija, druga a i treća već uveliko grabi…

Obrenije već odavno nema… ni babe… ni MAJKE… ni mnogih drugih dragih lica.
Vrijeme trči li… trči… ali bogami nam svima dozvoli da naučimo sve ono što nismo znali kada smo kucali na Obrenijina vrata.

Sretimo se nekada. Nekome je ovako, nekome onako. Neko je imao ovakve a neko onakve prilike u životu. Jednu smo imali svi. Onu, koja nam nikad nije dozvolila da zaboravimo Obreniju i njenog mačka.

Priznali smo jedni drugima da smo baš svi imali potrebu da zagrlimo Obrenijinog mačka kako bi nam skinuo muku i teret sa srca.

„Ðavoli te ne imali“postao je naš zvanični pozdrav gdje god i kad god bismo se sreli. Ne samo pozdrav nego nešto što te mora dići kada te život pokušava surovo oboriti na dno.

Ljiljana Skočajić / Leutar.net

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.