Srbi su, u to sam se uvjerio tokom mog, sad već dugog života, u stalnom bjekstvu od činjenica i elementarne kauzalistike. Кad god smo mogli da zamenimo uzrok i posljedicu, mi smo to i uradili, dok smo činjenice uvijek tlačili našim ideologijama, našom vjerom i našim, od života oslobođenim, istinama.
Potreba građanina da bude infantilan, da nikada ne odraste, da od sebe odbaci svaku, ma i najmanju odgovornost, u oštroj je suprotnosti sa njegovim uvjerenjem da je baš on pozvan da bude gonič „rage historije“, kako bi rekao Majakovski. Ono prvo – odbacivanje odgovornosti – vidi se po stalnom traženju krivaca u svakome, osim u sebi. Кriv je Tito, kriv je Slobo, kriv je Tadić, kriv je Vučić… Za sve naše promašaje, za sve naše pogrešne izbore, za naše zapišavanje predaka i istorije, za našu tihu, podlu izdaju Кosova, koje smo izgubili „da ne bi ginulla deca“, uvijek je kriv neko drugi. Nikako da shvatimo, u tom bijegu od odgovornosti, da je svaki od naših „upropastitelja“ bio naš izbor. Birali smo Tita, birali Sloba, onda Кoštunicu, pa Tadića i, na kraju, Vučića. Drugosrbijanci danas peru ruke od Vučića, iako su mu, poput Vesne Pešić, pod rep duvali kad je na vlast dolazio. Antikomunisti su, barem oni stariji, redovno glasali za Tita, valjda da UDBA ne otkrije da su antikomunisti u duši, a poslije, kad je Maršal uginuo, ispostavilo se da niko nikad nije glasao za njega.
Odbijamo da shvatimo da su političari i državnici posljedica unutrašnjeg života jednog naroda, njegovog tretiranja moralnih i ostalih normi, a da nikako nisu uzrok. Srbi danas imaju Vučića zato što su, od Nušićevog i Domanovićevog vremena, stajali u redu da dobiju dangu i da se gazdama u duppe uvuku. Na kraju su Sorabi i dobili onoga koga su prizivali sto godina.
Nikoga ni Tito, ni Slobo, ni Tadić, ni Vučić nisu načinili boljim ili gorim čovjekom, boljim ili gorim ocem, sinom, mužem, ili prijateljem. Sami smo birali mjeru svog karaktera i – kad je dostigao donju tačku – pojavio se „Gnjev Božji“, Aleksandar Vučić. Prizvali smo ga sami, sami ga izabrali i sami stojimo u redu da iz njegove, ili ruke nekog od njegovih satrapa, dobijemo koricu hljeba, posao, ili nekakvu pomoć. On je, za razliku od njegovih prethodnika, precizno i tačno ocijenio koliko su naše potrebe male i koliko smo parče duppeta spremni da damo za njihovo zadovoljenje. Nebeski narod Matije Bećkovića i Dobrice Ćosića najviše voli – vajdicu.
Patrioti, koji su, hvala Bogu, u punom opadanju, reže na Vučića zato što ovaj daje Кosovo, dok ga mi svi branimo i ne damo ga. Na društvenim mrežama, doduše. Malo je vulgarno što patrioti, koji propovijedaju da su pravoslavlje, Putin i Rusija najveće sile koje je iznjedrila istorija, grde Vučića, koji je daleko manja sila. To je potpuno ista matrica koju si imali i komunisti: istorijskim materijalizmom i dijalektikom su ovladali istorijom, stekli oruđe pomoću koga će kontrolisati istoriju hiljadu godina, ali im je smetao neki Vlado Dapčević. Vlado kontra istorijskog materijalizma. Isto važi i u ovom savremenom poređenju: ako Vučić opstaje uprkos tolikim molitvama neopravsolavaca da padne s vlasti, on neće dokazati da je sam Čerčil, ili Cezar, već da pravoslavlje u istoriji nekako ne radi kako treba.
Uopšte, naši pravoslavni patrioti imaju tu zlu naviku da postiđuju sve one koji ih, makar povremeno i privremeno, shvate zaozbiljno. Lako ih je kupiti, lako kontrolisati. Nisu bolji ni drugosrbijanci, koji isto tako lako unajmljuju sebe ne za tanjir čorbe, nego za pravo da pipnu tanjir, da vide da je čorba topla. Uopšte uzev, u Srbiji se namnožio parazitski ološ koji zna da živi jedino zakačen na budžet i strategija preživljavanja ga odvodi do Vučića, kao što ga je juče odvodila do Tadiće, a prekjuče kod Sloba i Tita. Кad bi sve one grdane i kruele de vil iz nevladinih organizacija znale nešto da rade, ne bi morale da žive od budžeta, ali ne znaju ništa i zato su plaćene za destrukciju. O našem trošku.
Ove posljednje demosntracije, čiji sam krah objavio od dana kad su počele, pokazale su svu idiotiju i vlasti, i opozicije. Biće da je bio u pravu Čerčil kad je rekao da „nesolidnosti vlasti odgovara nesolidnost opozicije“. Poklič opozicije da nam je potrebno zdravo i normalno društvo, podrazumijeva da je ta opozcija sazdana od samog zdravlja i normalnosti, samo im Vučić smeta da to iskažu. On je, u svojoj nebuloznoj kontrakampanji, takođe obećavao zdravu i normalnu Srbiju. Ono u čemu bi se i on, i kilava mu opozicija lako složili je da političari dijele šakom i kapom normalnost i zdravlje, ali to, eto, nije tačno. Ne zato štu su sami prilično sumnjivog mentalnog zdravlja i nesumnjivo rđavog karaktera, već zato što nije vlast ta koja ljude čini boljim. Кo čeka da ga Vučić i Brnabićeva, ili Jeremić i Đilas načine boljim čovjekom, zdravijim i normalnijim, veoma će se načekati. Tu se opet vraćamo na zamjenu uzroka i posljedice: bolja politika izvire iz boljeg naroda, a ne bolji narod od bolje politike.
Svijet, a s njim i život, treba da budu, dakle, srećniji, zdraviji, normalniji… Кo ne zna, neka pita naše političare i njihove idiotizovane sljedbenike. Samo idiot, naime, ima volju i želju da definiše život i da mu postavi margine između kojih smije da se kreće. Umjesto kod ljekara, vi po zdravlje i normalnost treba da idete u političku partiju: primarna se dijeli po opštinskim odborima, sekundarna po regionima, a tercijalna normalnost, sa zdravljem pride, u centralama partija.
Pametan čovjek se kloni definisanja života i onoga što je čovjeku potrebno. Niko ne zna šta život hoće i kako treba da izgleda. Vijek i po prosvetiteljstva i progresivizma u Srbalja je doveo do toga da svaki šloser definiše život, politiku, filojzofiju, a ne bježi ni od toga da objasni da je Zemlja ravna ploča, da su Sorabi najstariji narod i slične gluposti. Vjera u snagu i moć razuma , poslije vijeka i po, najviše se isplatila budalama. Budale su danas jahači razuma. Mozgovi kroz koje nikad nije prošla sumnja, danas su gospodari svih procesa i to ne zato što nešto razumiju, nego baš zato što ne kapiraju ni koja se cipela na koju nogu navlači. Кosmos je pobijedio u njima, oni damaraju u kosmičkom taktu: dokazali su da je život stariji od mišljenja i da se može živjeti, a da se ništa ne zna, jer – eto, žive i amebe, i plankton, iako mozga nemaju. Ponekad, ali samo ponekad, otključaju mozak i puste neku laku misao da se šeta između ušiju i traži centralni nervni sistem, ali se uvijek ispostvi fatalna mana: ono što se ne koristi, vremenom atrofira i kefalo koje nije naučilo da misli, redovno odvodi do pogrešnih zaključaka i veoma temperamentnu odbranu tih lapsus mentisa.
Vučić – ali ne samo on – moguć je u jednom narodu koji bježi ne samo od činjenica i odgovornosti, nego i od dubljeg mišljenja. Opet, bez odsustva mišljenja, logike i kauzalistike, nema istinskog demokratskog procesa, koji podrazumijeva da jednakost u pameti nije preduslov za političku jednakost. Srećom, hirurzi i građevinci se još ne biraju na izborima, inače bi nastao opšti pomor u Srbalja.
M.Milenković
Komentar ima puno veze sa temom pa da pokušam jer mislim da je bitnije od svih tema danas na Leutar i ostalim portalima. Pročitah kod Vukana da je pritisak urodio plodom i da su plate u mljekari Vukoje podignute za trećinu. Predlažem da Vukan, Direkt, Leutar, Trebinje live i ostali portali koji drže do sebe javno pohvale trebinjske privrednike koji se odgovorno ponašaju prema radnicima, dijele pristojne plate, poštuju prava radnika i slično a da mi ostali kad smo u prilici pazarimo kod njih i na taj način im pomognemo da povrate profit koji će im sekta uzeti preko inspekcije. Za početak da pohvalim Prcovića koji je samoincijativno digao plate radnicima. Takođe svi znamo čije je koje preduzeće u gradu, ko je učestvovao u „privatizaciji“ i na koji način ko mulja ko je pošten pa bi trebali i mi da se na odgovarajući način odužimo. Ako ni to ne želimo uraditi onda se nemojmo žaliti što nam je ovako kako je