Pa kad staneš na noge opet možeš ispočetka da čistiš.
Ovo je oda glavobolji koja, ponekad pomislim, više misli na mene i moje zdravlje no ja sama.
Onoj hroničnoj koja me redovno podsjeti da je bitnije kako ja izgledam i kako se osjećam nego moja rođena kuća. Jer…
Za razliku od dana kada je kuća u haosu, ali ja pak nisam, izgleda da su mi draži oni gdje je ona na prvom mjestu. I za razliku od dana kada ona čeka da dođe na dnevni red dok ja sebe počastim vremenom vani sa meni omiljenim ljudima, izgleda da su mi ipak draži oni gdje je ona na prvom mjestu.
Zar baš toliko smeta prašina po ćoškovima?
Zar je teža od umora?
Zar je baš toliko lakše živjeti kada je nema? U čemu je razlika?
Uostalom, to joj je pos’o – da se vrzma po ćoškovima, da smeta i da ju propuh nosi po kući.
Ali ne.
Treba je se redovo rješavati iz korjena. Redovno. Iz korjena.
Pa da.
Gotovo je Sizifovski posao to kotrljanje prašine preko metle na pod i tako u nedogled. Taman kada je se riješiš ona ti je iza leđa. I sve tako.
I nije to samo pitanje prašine. I ostale su čiste površine po kući vrijedne tvoje energije i, u konačnici, tvoga zdravlja. Izgleda.
Izgleda je najbitnije da je kuća u potpunosti čista dok ti ležiš slomljena od umora. I taman kad opet staneš na noge možeš sve ispočetka.
Opomene te, ako imaš “sreće” poput mene, pokoja migrena da su bolji oni dani, dani kada nisi požurila kući s posla “još samo kuću da dovedeš u red, pa si mirna”.
Opomene te, ali ti zaboraviš. Poput mene.
Njojzi hvala. Što stoji kao opomena šta je zaista bitno.
A prašina? Nje neka tu gdje joj je i mjesto. Čeraćemo se još. Ali ne danas. Ni sutra, kad smo kod toga.
Slijedi odmor od kuće. I to godišnji.
Vrijeme je.
Ostavi komentar