Cijeli svijet skraćuje radno vrijeme, a mi i dalje rintamo

U Danskoj sam pričao prije deset godina sa jednom našom ženom iz Vojvodine koja je u Kopenhagenu već godinama. Rekla mi je da se neće vratiti u Srbiju, ne samo zbog para, nego zato što je kod nas malo slobodnog vremena.

Juče ili je to bilo prekjuče, nije bitno, mediji su prenijeli vijest jednog gastarbajtera iz regiona. Uvijek su popularne te priče ljudi koji odu sa ovog prostora u tuđinu pa napišu impresije u sudaru sa novom sredinom. Kao ona epizoda „Grtalica“ iz devedesetih o Bosancu u snežnoj Kanadi. Ova nova impresija napisana je iz Danske. Gastarbajter sa Balkana priča da mu je sve super, ljudi su malo hladni, ali ono što mu je novina s kojom se treba izboriti jeste višak slobodnog vremena. Čovjek prvi put radi manje, a navikao je na radni dan u dužini od šesnaest sati.

To sa slobodnim vremenom je uvijek zanimljiva stvar. Mi odrasli u socijalizmu imali smo drugačije vaspitanje. Učili smo klasike marksizma koji su govorili o osam sati rada, osam sati spavanja, i osam sati s porodicom i kulturnog uzdizanja. Onda je stigao kapitalizam i priče: „E, ne znate vi kako se radi u Americi, nema, bato, više landaranja. Nema više onog ‘ala volim ovaj režim, ide plata a ja ležim’.“

Sjećam se davne priče jednog mog šefa čim je došao kapitalizam, a ja tražio da idem na more tri nedelje: „E moj Rosiću, u Japanu je odmor samo nedelju dana.“ Te priče sam se sjetio prije dvije godine u Tokiju kada me je japanski službenik pitao na aerodromu zašto sam tužan, a ja odgovorio – zato što je gotov odmor. Pitao me je i koliki mi je odmor, pa taman da kaže „blago tebi“, a ja njemu „u Francuskoj je odmor pet nedelja“. Možda je neki mjesec kasnije gledao na televiziji kako se prevrće Francuska od protesta izazvanih željom vlade da mijenja zakon o radu, pa i slobodnom vremenu.

Poslednjih godina javlja se i pitanje iskorišćenja slobodnog vremena. U subotu, na odličnoj kućnoj žurki, ostavljam jaknu i u sobi domaćice vidim bicikl. Malo kasnije pričam s njom i ekipom i pitaju me da li vozim bajs. Da li trčim? Nije bilo neprijatno ali trebalo je odgovoriti šta ja radim s tolikim slobodnim vremenom kad ne upražnjavam njihove hobije. Čitam? Gledam TV serije?

Sad je sve više tih koji vikendom trče. Nekada se moja ekipa skupljala svake nedelje u podne na kafi. Sada dvoje od tih šestoro trči, a slobodno vrijeme s kafom u dimu je nedozvoljeno.

Iako gledajući iz srpske tranzicije stvari iz svijeta izgledaju nemoguće i daleko, biće sve više slobodnog vremena. Šveđani skraćuju radni dan i broj radnih dana u nedelji. To je Skandinavija, i odatle sve kreće. Video je to i naš čovjek u Danskoj da se valja izboriti sa slobodnim vremenom. A u toj Danskoj sam pričao prije deset godina sa jednom našom ženom iz Vojvodine koja je u Kopenhagenu već godinama. Rekla mi je da se neće vratiti u Srbiju, ne samo zbog para, nego zato što je kod nas malo slobodnog vremena.

Izvor: Nedeljnik / Branko Rosić

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.