Jovan Dučić o razočarenju

Samo mladi veruju da je ceo život lep i svi ljudi dobri. Docnije, svakih novih deset godina, čovek počinje sve u životu postupno menjati: ideje, odela, vrste zabava, vrste žena, voleći s vremenom što ranije nije ni podnosio. Čovek je uglavnom podeljen na decenije po puno svojih strasti, ukusa i navika.

Prvo što čoveka ozlovolji prema životu, to je nesumnjivo njegova borba za opstanak. To bi značilo da čoveka najpre ozlovolji prema životu rad koji je u najviše slučajeva naporan, često i veoma mučan… Kad ljudi ne bi morali gladovati ne radeći, nikad se ne bi prihvatili posla… 
Drugo, čoveka ozlovolji prema životu njegovo osećanje da je sve prolazno, a prema tome, i sve besciljno. Odista, sve što čovek uradi, to vremenom sam pojede ili sam poobara; a svako zna da sve što su jedni pre nas uradili, drugi su to docnije oporekli ili poništili…
Treće: čoveka ozlovolji prema životu njegov strah od smrti, od bolesti, od sirotinje, od starosti, od ljudi, od životinja.

Jovan Dučić / Foto: Narodna biblioteka Trebinje

Niko nije sebe držao potpuno srećnim zato što je nešto veliko ostvario, čak se nije osećao stoga ni dovoljno zadovoljnim. Ipak najbolnije čovekovo razočaranje, to je kad izgubi veru u svoje sopstveno delo.

Ka razočaranju su skloni ljudi prema njihovom temperamentu, a ne prema njihovom intelektu; jer je razočaranje uvek bliže krvi i osećanju nego duhu i pameti. Ovo se najbolje vidi kod zaljubljenih, koji nikad ne znaju ni zašto su očarani, ni zašto su razočarani, jer zaljubljenici žive u bolesnom naponu mašte i potpunoj razuzdanosti nerava.

Razočaranje, najkobnije osećanje, to je prav put u očajanje i u propast. Ima mnogo ljudi koji uobražavaju ponore kojih nigde nije bilo, i zamke gde one nikad nisu postojale. Ovo su obično veliki mučenici mašte i srca, ljudi koje se bore sa samim priviđenjima. Najmanja neprijatnost izgleda im početak krupne nesreće; a najmanja bolest im izgleda katastrofa na pomolu. Ima bezbroj ljudi koji stoga ništa krupno ne smeju počinjati, strahujući od teškoće koje i ne postoje, i od neprijatelja kojih i nema.

Čovek celog života može da pravi dobrote ili zloće, ali je pitanje da li je učinio puno sitnih dobara, a samo jedno krupno zlo, ili puno sitnih zala a samo jedno veliko dobro. Da bi ste ga presudili, treba znati da se čovek jedino razaznaje u onom svom krupnom i bitnom potezu. Preporučujem vam da od jednog čoveka imate stoga na umu uvek njegov najjači potez u životu, nekakvu njegovu naročitu akciju, dobrotu ili zloću, i da se opredelite prema tome, jer je čovek u tome glavnom potezu stavio i izrazio i celog sebe.

Jedino što spašava čoveka od razočaranja, što znači i od očaja, to je opet nemanje straha ni pred ljudima ni pred događajima. Napoleon je mislio da na ovom svetu ima svega dve alternative: zapovedati ili slušati tuđe zapovesti. Stvarno, treća ne postoji. Čovek je odista rođen ili da nosi sedlo ili da nosi mamuze.

Izvor: Opusteno.rs

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovaj sajt koristi Akismet antispam aplikaciju. Saznajte više o Akismetu..