Ti si dobar čovjek

Ti si dobar čovek, svi to znaju, i zato što si dobar stojiš svima na usluzi.
Dobar si, jesi, i kako da kažeš nekome NE?
To nije lepo jer ako kažeš NE znači da si pokvaren, nezahvalan.

– Može – kažeš – Da. Uvek. Zašto da ne. Nema problema. Slažem se. U pravu si. Za tebe uvek. Ma ne brini, završavam ti to, samo se opusti… –

I tako čovek ugađajući drugima, rešavajući tuđe probleme postane sam sebi najveći problem. Gura svoje potrebe na stranu, jednu po jednu, tovari teret koga nije ni svestan. Prećuti kada poželi nešto da kaže, napregne se kada treba da se opusti, umesto sebi on sve drugima…

Samo da tu silnu gospodu ne bi uvredio, da ništa njihovo ne bi doveo u pitanje jel, jelte, oni su čudo, samo nisu sposobni ništa sami sebi da urade!

I tako čuva tuđe samopouzdanje, leči komplekse drugih, obraća pažnju na svaki detalj da taj neko ne bi bio povređen.

Prolaze dani, godine.

I kada tebi nešto treba, ali stvarno onako treba, odjednom nema nikoga ali baš nikoga.

Kome sada da se obratiš? Ti koji rešavaš tuđe probleme.

Ti koji si savršeno dobar i poslušan.

Ti, ti, ti, veliki Ti, najveći Ti, neustrašiv i neuništiv, koji si sada tako mali i minijaturan.

Apsolutno nebitan!

Nakon toga počinješ polako da toneš. Ne znaš tačno šta te muči ali osećaš da te nešto izjeda iznutra, posred grudi i zateže dole u stomaku. Neka praznina koja preti da te proguta.

Ti si, odjednom, sam, prokleto sam. Mrzovoljan, umoran, nisi ni za šta.

U međuvremenu si nakupio hiljade pohvala, onih „hvala“ od kojih sada nemaš nikakve koristi jer svi ti ljudi žive svoje živote dok si im ti bio samo prečica do nečega.

Po prvi put onako najiskrenije postavljaš sebi pitanje – Budalo, zašto imaš potrebu svakome da postavljaš svoja leđa, da nosiš svačiji teret a svoj da guraš na stranu?

Zašto si tako glupo sazdan da rešavaš brige svih a svoje ni da pomeneš.

Zašto plačeš nad tuđim grubljem a tebi se uveliko kopa raka?

Da li si stvarno toliko dobar kao što se predstavljaš ili ti je samo stalo da te ljudi prihvate i vole? –

Pomagao si u nadi da će ti ljudi biti večno zahvalni.

A neće, bili su tada, možda, sada ih nema nigde.

Ljudi su takvi, uzimaju ono što im pružaš. Prvi put su zahvalni, drugi put su zahvalni, već treći put se to nešto podrazumeva, očekuje od tebe, a peti, šesti, sedmi već se ljute ako im ne daješ ono na šta si ih navikao.

Hajde ako smeš zavrni slavinu tamo gde si godinama davao?

A ti?

Jadan ti?

Ko će tebi da daje?

Ko će o tebi da brine?

Umesto da si ulagao u ono što će da ti se vrati, ti si delio šakom i kapom, otvoren za sve, i kada su došle godine kada sve dođe na naplatu, kada se svode računi, odjednom nema nikoga i ničega.

Ali nema veze, ti si dobar čovek. Tešiš se. Gleda te Bog. Vidi sve to odozgo. Da. Čekaju te rajski vrtovi na nebu.

A to što si se okružio đavolima na zemlji, ma ko te pita za to…

Crkni kada si glup!

Budalo!

Piše: Stefan Simić

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.