Besmrtna ljubav Lenke i Laze stigla na male ekrane

Poslije uspješne bioskopske distribucije, ljubavna priča između Laze Kostića i Lenke Dunđerski ’Santa Maria della Salute’ stigla je i na male ekrane.

Serija od 11 epizoda nosi naslov po čuvenoj pesmi, poetskom izrazu besmrtne ljubavi umetnika prema Lenki Dunđerski. Kroz život Laze Kostića, njegove zanose i razočaranja, scenarista i reditelj Zdravko Šotra dao je uzbudljivu sliku tog vremena.

Ključni periodi u životu Laze Kostića koje serija obrađuje su prva pesma oko koje mu je Jovan Jovanović Zmaj pomogao da se štampa, kad susreće Svetozara Miletića i kad se uključuje aktivno u politiku, ističe protagonista serije.

– Ali, najvažniji period za nas po samom scenariju je susret sa Lenkom Dunđerski i onda sama njegova pesma ’Santa Maria della Salute’. Prosto smo se vodili njom. Šotra je vrlo vešto rasporedio pesmu od 13 strofa na 11 epizoda – istakao je Sergej Ćetković koji tumači lik Laze Kostića.

Lenku Dunđerski tumači Tamara Aleksić, a u velikoj glumačkoj podeli su i Aleksandar Berček, Svetlana Bojković, Dejan Lutkić, Nela Mihailović, Sloboda Mićalović, Aleksandar Đurica.

Serija će biti emitovana svake subote u 20 časova i pet minuta na Prvom programu RTS-a.

LJUBAVNA PRIČA LENKE I LAZE

Lenka je bila najmlađa kćerka Lazara Dunđerskog, jednog od najbogatijih i najuglednijih ljudi u Vojvodini. Iako je živela u drugoj polovini 19. veka, kad je u Srbiji bilo neuobičajeno da devojke dobijaju obrazovanje, ona je ipak, kao mezimica bogatog oca, imala privilegiju da se školuje u Budimpešti i Beču. Ostalo je zabeleženo da je volela da čita, odlazi u pozorište i da svira klavir. Govorila je tri jezika – nemački, francuski i mađarski, bavila se sportom i mnogo putovala. Sve je to uticalo da se razvije u pametnu, otresitu gospođicu, koja misli svojom glavom i čvrsto stoji iza svojih odluka i reči. Bila je prava samostalna dama, koja se ne bi postidela svoje emancipovanosti ni da živi u današnjem vremenu.

Sa svim tim osobinama teško se nose i savremeni muškarci, pa tako ni velikom Lazi Kostiću tada nije bilo lako. On je bio intelektualac, doktor pravnih nauka, književnik, novinar, esejista, bavio se politikom. Službovao je kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu, a potom i kao advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Nakon osam godina obavljanja ovih dužnosti, potpuno i doživotno se posvetio književnosti i novinarstvu. Ni tada nisu oni koji se bave ovim poslovima spadali u imućne, pa se o Lazi uglavnom govorilo kao o siromašnom pesniku romantičarske epohe.

Godinama pre nego što ga je upoznala, Lenka je slušala priče o Lazi, čitala njegovu poeziju, osećajući neobjašnjivi nemir. Njih dvoje su se upoznali 1891. godine, kada je ona imala 21, a on trideset godina više. Sreli su se prilikom Lazine posete Lenkinom ocu, i ona je nakon tog susreta zapisala u svom dnevniku: ’Da li je srce slobodno gospodinu Lazi? Znam da je raskinuo jednu veridbu. Kada sam mu ponudila spomenar da se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene. Znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim ni mladiće u Beču. No, ja nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao?’

Lazu je na prvi pogled očarala njena lepota, varnice su kresnule i u njenom i u njegovom srcu već pri tom prvom susretu. Ali, razumom odbijajući ideju da može da ostvari vezu sa toliko mlađom devojkom, kao i iz poštovanja prema njenom ocu, pesnik se svim silama borio protiv emocija koje su se razbuktavale. Zaljubljena u Lazu, Lenka je odbijala redom sve ostale prosce, zbog čega je njena majka jako brinula. Na prigovore kako bi trebalo da se uda, Lenka je odgovarala kako bi mogla da se uda ’samo za nekoga kao što je Laza’.

A nesrećni Laza je pokušavajući da stavi tačku na svoja i njena osećanja došao na ideju da predloži svom dobrom prijatelju, geniju koji živi i radi u Americi, da se oženi Lenkom Dunđerski. Taj prijatelj je bio Nikola Tesla. Poslao mu je pismo sa tim predlogom i od njega dobio negativan odgovor. Lenka se tim povodom, poverila svom intimnom dnevniku:

’Ne znam šta je s njim. Javio se, ali kako! Nudi mi udaju za nekog gospodina iz Amerike, našeg porekla, slavnog pronalazača, mislim da se zove Nikola, prezime mu je čudno. Kako ne razume da ja hoću samo njega! Neću ni lepog, ni mladog, ni visokog… Ovo više ne mogu da izdržim!’

Istoričari spekulišu da se čuveni pesnik pribojavao Lenkinih godina i samostalnosti, da je smatrao kako je suviše star da se nosi sa otresitom, šarmantnom, pametnom i mladom ženom. Utemeljenje za ovakvo tumačenje moglo bi da se nađe u Lenkinim zapisima o dijalogu koji je jednom prilikom vodila sa Lazom:

’Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen nekom duševnom borbom, razbrušeniji i nemarniji nego inače.Vodili smo ozbiljne i mučne razgovore.

– Udajte se, udajte gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju.

– Ali, g. Lazo, zašto se ne bih udala za vas?

– Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dostojan – ponavljao je.’

Kad mu nije uspeo pokušaj da Lenku uda za Teslu, izbezumljen zbog želje koja mu razdire dušu, Laza je napravio poslednji očajnički korak. Oženio se Julijanom Palanački, ženom koja ga je čekala besomučno dugo, a on je nikada nije voleo. Venčali su se kada je njoj bilo 46, a njemu 54 godine.

Lenkin otac, Lazar Dunđerski, naslućujući šta se dešava između njegove mezimice i pesnika, forsirao je i podržavao Lazinu ideju da se oženi Julijanom, čak mu je lično i kumovao na venčanju. Lenka je, naravno, bila očajna…

’Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život?’

Lenkina poslednja ispovest dnevniku ostala je zabeležena u novembru 1895.godine, dan pre njenog 26 rođendana. Zbog ovih reči, mnogi sumnjaju u to da je iznenada preminula od tifusne groznice, verujući pre da se možda otrovala zbog ljubavne patnje. Tužne i pune bola, ovako su izgledale njene poslednje zapisane reči:

’Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu onda život bez nje? Da, sutra mi je rođendan. Darivaću sebe i njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok on bude živ. Znaće on. Razumeće sve…’

Vest o njenoj smrti Lazu je zatekla u manastiru Krušedol, gde je često odlazio bežeći od braka bez ljubavi, tražeći mir i spokoj.

Otišao je na njenu sahranu u Sentomaš, a mnogo godina kasnije, nakon njegove smrti, pronađena je među njegovim ličnim stvarima Lenkina umrlica, nepresavijena i pažljivo sačuvana. Kada je 1909. godine objavljena zbirka poezije Laze Kostića, u njoj je prvi put ugledala svetlost dana i čuvena ’Santa Marila della Salute’, pesma posvećena njihovoj fatalnoj ljubavi, po kojoj film i serija Zdravka Šotre nosi naziv.

Izvor: zenska.tv

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.